Српски сион

5 -

хтевајући да се иста њему прво уручи — што је сасвим умеено било, — те кад перовођа др. Богдан Медаковић, као са борски перовођа започе да је чита, председник рече: „Не доувољавам. Одузимам вам реч. (Гласови : То је самовоља. Председник позива на мир — али узалуд, вика са свих сграна). Прекидам и закључујем седницу. За тим председник патријарах пође из дворане. Павле Јовановић (изишав пред патријарха): Да имате мрве родољубља, не би сте седели овде! Патријарах: Даље! Натраг!" На тај узвик Германов, мој ти се Пајо повуче, јер би осетио Гермаеов жезао. У осталом Пајо није био никакав јунак, што показује и његов придев „ћушпути," који такође има своју историју, што данашљој радикалској омладини иије такође познато. Нису дакле „Заставин" попе другови задржали Пају, јер је Пајо „цурукнуо" кад је видео разјарена Германа са жезлом у руци, него су другови задржали једеог другог господина — данашњег самосталца — који је мало друкчији момак од Паје. И кад овако стоји ова ствар, зар вас „Заставин" попо, не беше стид и срам што изврнусте истину и то онда, кад хтедосте да величате Милетића, који је мрзео лаж. Да нређемо на „первата". После говора Пајина, устао је Ђорђе Ђурковић, те се изјаснио против предлога Димитрир вића и другова, предлажући да се просто без икакве ограде приступи раду. Др. Младен Јојкић изјавио се против предлога и да се причека на одговор на адресу. Васа Муачевић за предлог. Васа Ђурђевић је у подужем говору нобијао Томићеве разлоге за нерад, и гласао за предлог. Др. В. Медаковић за предлоЈ. Миша Диштријевић је у подужем говору бранио св!Ј предлог и побијао противне разлоге. Председник стави на гласање Димитријевићев предлог, кога већина прихвати. У VI. седници од 21. Септ. прочита се представка Јаше Томића, у којој он

као заступник румеког среза са мотивацијом подноси оставку. Томићевом примеру не следова ни један други посланик, па ни ердевички, који је на румском збору јавно изјавио: 9) тачка закључка: Г. Стево Моловић парох иришки, изјављује, да ће се држати сомборских закључака, и са г. Јашом ТомиЛвм раме уз раме иЛи, па макар га то и живота стало. — Народ с одобравањем кличе му бурно: Живео!" (Овако је верпо наведена ова 9) тачка по 117. бр. „Заставе" за 1885. чији је уредник у то доба био Томвћ). И таком попи, који је имао образа поред свог радикализма да се вере по мана стирима, молећи настојатеље да га исхране из зиме, не смета ни мало, да држи трогателно -распаљујуће говоре по Срему на радикалским зборовима, и у њ> ма износи којекакве неистине на самосталце, што чини можда и с тога, што он овамо од 1902. као радикалски штипендиста редовно грицка јерархијски фонд , и ако не би имао право на грицкање. Како је 1885. на сабору Томић био за то, да се не ради док не стигне одговор на адресу, а већина да се ради; то је дошло до расцепа између њега и Милеги ћеве — народне странке. Да данашње ноколење, које слабо зна за прошло, а да га сазна, за то се и не интересује, те не знајући га, верује у трабунање радикалско, како су Милетићева начела по његовој болести напустили његови ученици и сарадници, навешћемо раз лсге, зашго је већина била за продужење рада. Миша Димитријевић је у своме завршном говору, за свој и својих другова предлог рекао ово:.. . „Морам да одговорим на приговоре неких предговорника. Неки од њих мотивују своје становиште против мога предлога, позивом на жељу њихових бирача. Лепо је, што се обазиру на жеље и расположај самога народа. И ја сам то навикао чинити, и како сам скоро у непрестаном додиру са својим бирачима, трудио сам се, да дознам како мисле. Из многог пак ошптења с њима, нисам могао да поцрпим то уверење, да су ме послали овамо да не радим, нити ико од вас, господо моја, може рећи, да наш народ неће да ми овде радимо. То би по све жалосно било. Јесте, наш народ иослао нас је овамо да