Српски сион

Кр. 25.

О тр . 673.

су на штету укусу и здрављу доста пута, а скоро свагда на штету иметку који би могли употребити на ствари много боље, прече и паметније, а тиме и олакшати стање наше, на које се толико тужимо, да нам смета поћи Христу и за Христом. Та помодна ношња, која је до недавна мучила само варошане и варошанке, мучи данас и сељане н сељанке. Мјесто свога краснога народнога р у в а, почимају већ и села да се угледају иа вароши и да т у ђ е платно и сукно купују и кроје, не по кроју своме, него по кроју туђем. Тако се већ и села наша почимају и рувом однарођивати, бјежати свој од свога, на онда и одБога! Како годи оку нашем и срцу, кад видимо, још овдје ондје, о празницима у Цркви, народ наш сељачки обучен у чисто народно руво, што му је домаћа њива његова и овца дала, а опрела, откала и сашила, дјетету свом и брату, ђеверу и војну, мила маја и сеја, снаја и љуба, да носи руво кано милошту, кано миришљаву из њедара јабуку. Годи свакоме видјети народ у народном руву свом, а како би истом годило, кад би ма преко љета, у народној цркви нашој видјели и српске свештенике наше, и ђаке са чирјацима у рипидама, обучене у одежде и стихаре од народног платна скројене, и мавезом народним извезене. Не би л' и тиме дошао бли^се свој своме, а сви скупа Богу, коме је мио народ, скроман и побожан. Није томе давно, кад су господа наша носила сурке и душанке скројене но кроју народном, а више мање и од сукна једнака, па се и у томе видила донекле заједница наша народна, видилО да држи свој са својим. При томе се и заштедило у трошку, времену и миру. И у доба новије видимо, Богу хвала, овдје ондје, го спо.ђ е српске и госпођице, да носе бар овда онда, руво наше народно, у доказ скр омно сти своје и с.вијести народне. Свијетао им за то српски образ иред свијетом! Живити и носити се просто, скромно, једноставно, не значи ићи унатраг, него вратити се скромности, чистоти и простоти еванђ е л с кој. Ићи у натраг несмијемо, јер стајати на једном мјесту, већ је што и пропадати, а камоли унатраг ићи. Али, вратити се еванђелској скромности, чистоти и нростоти, не само да смијемо, иего управо морамо, ако нећемо још више да множ и м о м у к е наше и н е в о љ е, које нам ето недају данас већ ни право главе дићи, ни својски унапријед поћи, недају ни чути гласа Анђела Божјих и Цркве наше, ни уочити на Њој спасоносни крста Христова сјај, недају потећи Христу и претећи и пастире витлејемске и мудраце са истока. Не дакле натраг, него напред! Ближе Христу, ближе еванђелској чистоти и простоти, ближе свјетлости ума и разума Божјега! У простом сељачком народу нашем, има и данас поњешта, у што би се и господа могла угледати, кано у непомућено још чистоте и простоте еванђелске врело, и могла би снагу своју занављати на врелу том народном. А тако и господа имају много штошта, у што би се опет морао народ наш сељачки угледати кано у напредне, Богом благословене течевине, ако нам неће народ да заостане и пропане у опћој утакмици, која немилице прегази и појединца човјека и читаве народе, који неће, или немогу да корачају са другима унапријед. Нека је то свима нама озбиљна опомена, да се својски и свагда обазиремо један на другога, и да не смећемо с ума никада ону нашу умну, народну, да нема своме без својега! Као што су се нашли у Витлејему, око Христа, пастири из поља, и мудраци, владаоци са истока, тако треба да се нађемо и данас и свагда око Христа и