Српски сион

Оту,, 120,

ОРП€ЕМ СМОН

бр. 8.

кнезу Лавару, и како се светитељ није могао противити, оде у Србију кнезу Лазару заједно са Србима бојарима, који беху с њим заједно у Цариград послани. Дошав у Србију преда писма кнезу и како ова беху грчки написана, то их стветитељ протумачи на српски; за тим кнез савове сву властелу — велику и малу — и многе одабране из народа и повове светитеља да прочита пред свима решење из Цариграда, којим се диже анатема, Тада кнез Лазар са свима присутнима падоше ничице на земљу, благодарећи милостивом Богу, и преч. Богородици и свима светитељима. За тим кнез заједно са саветом својим увидевши, мудрост и добра дела светитељева, науме да у захвалном писму императору и патријарху и оцима св. Горе замоле, да им светитеља овога поставе за архиепископа на столицу српске патријаршије. Светитељ пак дознавши за то, вамоли кнева Лавара да се може вратити натраг на св. Гору, но кнев му то не дозволи, рекавши му, да још остане у својој отаџбини, док не напише вахвалницу у Цариград и св. Гору, и кад се посланици буду вратили, онда ће га послати у св. Гору са поклонима и почашћу. Али кнез Лазар није овако мислио као што је говорио, него је желео да што пре види светитеља као архиепископа на столици српске патријаршије, јер га је врло волео, не што му беше рођак, него 8а то, што беше добар и мудар. Светитељ пак дознавши ва то, и држећи да ће на тај начин тешко моћи спасти своју душу, побегне ноћу из царског двора и нико није знао куда је отишао; за тим је ишао из пустиње у пустињу кроз Србију, док није дошао на место Шајну на Дунаву у округу кладовском. И држећи да је ово место вгодно ва нспосништво, настани се онде. После кратког времена разнесе му са глас по целом том округу, док не до^е и до кнева Лазара и до његова манастира у св. Гори, где беше игуман. Наскоро почеше маоги из његова манастира, као и из других манастира Србије у намери да живе строго испоснички с њиме заједно, и видивши

светптељ да се браство намножило, по дигне малу цркву на истом месту у име св. Тројице, коју он сам освети, јер кад га је патријарх произвео за архимандрита, дао му је благослов, да може светити цркве. Ова црква постоји и данас, и сва је нвмолована, у којој је и светитељ насликан, држећи цркву у руци, као што сам својим очима видео 1811. године Једном прими светитељ откривење, да да ће Турци покорити целу српску вемљу, те да пре^е преко Дунава у Угровлашку, на име у пет округа северинског Баната, који је с оне стране Олта Светитељ пре^е Дунав са неколико монаха и јеромонаха и настани се близу Дунава преко пута поменутог места Шај не и разгледавши са братијом цео овај крај, ивабере место за манастир Реку Водицу и ради припомоћи отиде у Ердељ господару Владиславу. Овај господар прими савет светитељев и подигне манастир на Водици и одреди да буде опште житељни (хо^брсоу) (Затим долави повеља Владиславова, коју је дао овом манастиру, штампана у Венелину). После дужег времена борављења свога у овом општежитељном манастиру, добије откривење да иде дубље у Банат северински и да тражи место, које се вове „Пишетор" и да подигне и тамо жртвеник Успенију Богородице и манастир општежитељни ; јер ће манастир Водица после његове смрти бити разорен. За тим светитељ позове јеромонаха Агатона и открије му ову тајну, поучи га и оде из манастира. Дуго је лутао по усамљеним крајевима, док није дошао до места где река Мотру у» тиче у реку Жиу и мишљаше да је то одређено место за манастир; али кад хтеде да зида манастир добије откривење да није то одређено место, него да да иде уз реку Жиу и Брда према северу и тамо ће наћи одређено место и светитељ отиде даље. (Свршжће ое).