Српски сион

С тр . 2?4.

СРПСКИ сион

Бр. 18.

се иредочили, кака такви кожодери играју у јавном животу знатиу улогу, и »сако их народ одликује за разна тела, у којима ио неки и у њима тера кшсфт. Навели емо за пример, какве народни трибуе др. Жарко Мвладиаовић нрави рачуне онима, који траже зајма из народеих Фондова, због чега се свет и одбио од њих. А слачеих његових рачуеа имамо још неколико, које ћемо у своје време изнети на јавност. А имамо класичних рачуна још од неких класичних еародних трибуна. који ношто одеру кожу страади с леђа, великодушао устунају јој да узме лека да их намаже, — опраштају јој тобоже један део трошка! Ал то им не смета да се не размећу са својии родољубљем, и народ их слуша и поводи се за њима, и то ће наравно трајати све дотле, док једном и народ не црогледи. А као да је оочео прогледавати. Ове дакле народне кожодере, међу којима по несрећи и срамоти нашој, игра једну од најглавнијих улога човек, за кога је један високопреосвећени епископ рекао, да је „лопов најординарније сорте" . разумемо, зашго се држе човека „историчног ножа", и загпто м >рају да играју онако, како он свира. Јер ако му се замере ма у чему, или почну сами да мисле евојом главом, као што оно покушаше земунски нангерманди и још неке војводе на арх. еп фхијекој скупштини; тима покаже он своју несницу, и они морају одроњена носа да се повуку и мсле за опроштење. Ове разумемо. но не и оне, којине мају нужде и којима се не може пребацити да су кожодери, да и они не увиде : ко је и какав је и гита рвди човек „историчног ножа", и његов сестрић одговорни уредаик „Заставе" Коста Брадваровић, човек који је док му се ујка није дочеаао „Заотаве" служио Калају, и који би код другог народа играо најаезнатнију улогу, а код наших радикала игра видну улогу, а особито у новосадској оппиини. Јесте, те не разумемо, и тима се чудимо што и они играју тако јадну и жалосну улогу, и што потпомажу несавесне људе и у њиховим издајничким смеровама. Зар они не номишљају аа своје добро-

творе, који су штедали и оетавиди штипендије за сиромашне ђаке; зар сни не помишљају да су они ј првом реду позвани, да раде и нотномажу само поштен и родољубив рад; зар они не помишљају да они треба да буду вође народне и да народ упућују на добро у корасно; зар они не номишљају да ће данас сутра и залудели и обманути наш свет доћн себи, и увидети издајнички рад данашњих „За ставиних" опсенара. Па како ће и они пред њима тада изгледати, кад помисле, да су им и ени били помагачи? На више места долази наш арост евет себи, те окреће леђа "Заставиним" опсенарима, и кад човек видн то, а види, да многи наши иетелигентни људи у онће и данас, ил не виде, ил не ће то да виде, још се поводе за „Заставом" и њеном кликом; не може шшгга друго да помисли, до или да им је помрачен ум, те ниоу у стању да провиде зло, али не смеју — а из каквих разлога^ то Бог зеа -— да се замере човеку „историчног ножа". Као што је оно у своје време др. Данило Медаковић и после пада Севастопоља, своје читаоце уверавао, да није пао Севастопољ, у што су многи наивни читаоци и веровали, а веровали су с тога,, што су држали, да Руса-Рују — не може нико победити; тако исто човек „историчног ножа" још н дан данас, ма да је очеаидно, да је била проста лаж, да је мајски саборсжи одбор наишао на дефраудације Његове Светости, телали у својој „Застави" како је Његова Светост у истини де фраудант, те на основу те лаже. напада све оне, који се не боје његовог ножа, те не бојећи га се скидају му образину, а и оне, који не ће и не могу да верују у исту његову лаж. 0 како су и он а и његова иокорна дружина — бели робови — кук аввце, те у место да се радују, што им ЕБегова Светост даје прилику, кад већ сами не имадоше смелости и карактерности, да га они туже, да пред судом докажу његове де фраудације, — сад, кад виде да ће доћ до \ује ћејззеп 81е, раде свим недозвоље ним и непоштеним средствима, да и не до ђе до суда, него да мађарско манистар