Српски сион

С тр . 290.

СРПСКИ сион

В р . 19.

милости, што нам је љубљенога, доброга и милостивога Краља нашега кроз толики леп низ година одржао у потпуном здрављу, крепкој и снажној вољи, с којом нас је мудром управом својом обдарио, уживањем, радостима сталнога мира. Услед чега овим наређујемо: 1. Да посланицу ову нашу у недељу 20. Маја (2. Јуна) у свима црквама богохраниме Архидијецезе Карловачке са Амвона публикујете. 2. Да у очи прославе у 7 сати вечерњи у свима црквама дате у сва звона звонити један читав четврт сата. 3. Да на сам дан прославе т. ј. 26. Маја (8. Јуна) у свима парохијским црквама свечана благодаренија у 10 сати, а у школама после обављена благодаренија школске свечаности приредите. 4. Да како местне, судске, политичке и школске власти, које се у месту налазе; тако и црквене општине званичним дописима на суделовање те свечаности позовете. 5. Да о како извршеном налогу овом, извештај свој по обављеној свеча ности неодвлачно овамо поднети за строгу дужност своју сматрате. Одавајући вас покрову Свевишњега, и шаљући свој Патријарашки благослов, јесмо У Карловцима , 10. (23.) Маја 1907. Георгије Бранковић Патријарх. — 1и

Одликовани. ЕВегово Ваеокопреосвегатенство Г. Епископ темишварски др. Георгијв ЛетиЋ, благоизволео је декретом од 19. априла (2. маја) 1907. године

Е. бр. 144./през. ех 1907. одликовати са правом ношења црвенога појаса јереја Григорија Чолаковића пароха у Срп. Кларији и Милоша Влашкалина сист. парох. помоћника у Врањеву.

—-==ј- > > ТГ~

НЕЗВАНИЧНО.

Једно писмо марчанеког владике Павла Зорчића. Приопћио: Димитрије Витковиз. Необична је судбина српскога народа! Због несретних исторнјских арилика раскомадан, а већ познатом легендарном неслогом ослабљен. у појединим деловима својим непрекидно мора да се бори за одржање свог народног бића. Но ако је икоји други део српског народа то горко искусио, у повећој мери таково искушење морао је да издржи срнски народ Карловачке Митрополије. Име његово хтело се

збрисати и чисту крв његову преточити у крв других народа, с којима је по историјским приликама у додир дошао, оставивши компактна седишта матице своје. Па ипак у несрећи било је и среће. Српски народ носио је собом у нове крајеве једно јако оружје, којим ће да брани своје народно биће. И тим оружјем бранећи се, он је и одржао име своје покрај бура мвогих и искушења тешких. То је оружје било, јесте и биће православна српска народна дрква. Једном сам на свој начин нротумачио речи Змај несника: Хај, што Србин још се