Српски сион

Бр. 19.

СРПСКИ сион

Стр 293.

вековима своје најбоље синове, своју најбољу снагу жртвовали. И једно и друго је „Оче наш" на два језика. Обе ове идеје владају и данас исто тако код Срба као и код Мађара. И Мађари држе да им још много ваља учинити, да круна Св. Стевана у старом евом историчком сјају засветли, а и Срби имају још много патње и много жртава да поднесу, да своме имену, своме језику, својој неодвисности и култури здраве темеље положе. Мађари имају предност што су турски јарам много пре могли стрести, те су услед тога данас и културно напреднији и политички много јачи од Срба, но зато искрено подупирање мађарске државне мисли, од стране свих Срба, б?ла би доста знатна помоћ за Мађаре, исто тако као што би евентуално братско помагање српских идеала и тежња од стране данас већ моћнога мађареког народа, била ваљда највећа помоћ са стране, коју би у опће српска мисао могла данас имати. Једнака прошлост, слична осећања, сродан карактер и темпераменат, то су све околности, које оба народа упућују управо једно на друго. Пак што ипак до споразума и заједнице до данас још није дошло, а што је дошло до великих противности, иа чак и до крвавих сукоба између нас, томе је узрок исторачко развиће на југу Угарске за време турских ратова у XVII. и ХУШ. веку. Срби су као војници непомирљави непријатељи турски, свагда помагали војске римских царева и уједно угарских краљева; у тима војскама увек је било одушевљених српских бораца за крст часни и слободу златну; сваки поход Турака налазио је у српскога народа свагда одзива и помоћи, те су дугим низом година настали између царске и краљевске војске и српскога народа тако својски одвошаји, да је римска царевина и угарска краљевина доцније поверила стално чување своје границе ерпским крајишницима — граничарима, а српском народу даровала је привилегије, с којима им је гарантовала у својим земљама слободу вероисповеди, језика и обичаја, и слободне грађане под својим магистратима.

И ту је настао сукоб прво између старих вармеђа и новоорганизованих граничарских покрајина, затим између угарског држазног права и српских привилегија, а напослетку између српског и мађарског народа. Мађарска државна идеја тражила је интегритет свих земаља круне Св. Стевана, дакле и потпуно реинкорпорирање границе и дистриката, а српски народ тражио је респектовање својих привилегијалних права на оном територијуму, што су га јунаци његови на сабљи од Турака повратичи, и кроз дуг низ година својим грудима од турске навале бранили. Банат, дољна Бачка и Срем беху опа разбојишта, где се најљући бојак био, и где ни у једном походу, ни у једном ваљда рату за последњих 200 година никад није Фалило Срба, те су ти Срби ове земље где су се течајем рата и после извојеваних победа стално настанили тге агшогит некако сматрали за своју и ако нову али праву домовину. Колизија Срба и Мађара на овом земљишту била је природна и разумљива али је жалосно да се до данас ннје нашао пут за братски споразум, него још и данас стојимо тамо, где смо стајали пре 200 година. Ми Срби осећамо да смо угњетени и да нам се у нашој домовини неправда велика чини, — а Мађари осећају и исповедају, да ми нећемо државну идеју да признамо и да војујемо против јединства државе. Ово је суштина одношаја између српског и мађарског народа. Ко друго шта приповеда, не говори истину. Срби у земљама круне Св. Стевана неће ништа нротудржавно, признају интесритет тих земаља. признају мађарску државну идеју и готови су је крепко потпомагати, али желе да им се поштује оно што су им предци извојевали, желе слободу вероисповеди, слободно неговање свога језика и народноста, желе да буду овде код куће, и да им нико не може и несме казати да су страни у овој својој домовини, коју су на сабљи од Турака отели и кроз више векова бранили и одбранили.