Српски сион

СТР. 318.

СРПСКИ сион

ЕР, 20.

ставина" о раду синодском ирлмећујемо само то ? да ко губи, да пма право да се љутп. Латија. У недељу је по уобичајенож начину ношена литија по карловачким црквама. Отаод је с литијама обављен под началством Високопреосвећена Г. Впископа будимског Лукијана уз месно и дворско свештевство, а за литијом су ишли и Високопреосвећена Г. Г, Епископи Миро-н, Михаило и Георгије. Нов доктор богословије. На черновичком је богословском свеучилишту проглашен за доктора св. богословља г. Димитрије СтефановиЛ, који је испит иоложио са одликом. Г. Стефановић је свршио 8 године богословије у Карловцима, а за тим је отишао у Черновицу. Надамо се, да ће г. Стефановић и надаље бити онако исто вредан и савестан, какав је био и као ђаком. Исторична трабун>ања. Што се код нас од пре, док се није знало што се данас зна, из наше овопределне јерархијске историје, свашта трабуњало и пискарало*, томе се не треба ни чудити. Ал што се и данас, носле толико расветљене историје у том погледу, непрекидно које-шта трабуња; то је ваистину за осуду. Да оставимо на страну којекаква „Заставина" трабуњања у погледу коадјуторства и епископа посвећења, па да узмемо преда се историчара „Народности" Л., који се ставио у позитуру правог историчара, те с неке висине написао чланак „Епископ посвећења" у 37 бр., у ком чданку рече и ове неистине: „да је патријарх Арсеније Шакабента својевољно поставио архиђакона Јована Ђорђевића за епископа посвећења, давши му осечко поље; да је исти доцније помоћу бечког хофкригсрата постао темишварским владиком; да је као митрополит поставио свога архиђакона Јована Јовановпћа за епископа посвећења, и с њиме делио приход обудовљење вршачке епископије. Да „Народностин" историчар мало мање мрзи „Српски сион", он би нашао у њему у бр. 23. 1906., да је патријарх Арсеније архимандрита Ђорђевића посветио за епископа осечког поља по договору са осталим епископима ; уверио би се ако не с друге стране а оно из нашег „Шематизма карловачке митрополије за 1900.", да Јован Ђорђевић, ниј био темишварски, него вршачки епискои, и да Јован Јовановић такође није био вршачки епиекоп, него прво горњокарловачки, а за тим новосадски, и да је за епископа посвећен тек 16. Новембра 1783., дочим је митрополит Ђорђевић умро 13. Маја 1773.

Да Ђорђевић није био онакав, каквог га је преставио „Народностин" историчар Н.- то смо ми наспоменули у својој књизи „Јован Гајић". И кад „Народностин" историчар И. није знао ни ово, не чудимо се што није и што не зна о првом епископу посвећења Партенију Павловићу, и ако се, ако не с друге стране, а оно из „Српског сиона" за 1905. у ком смо навелп автобиографију Партенијеву, уверити могао: кад је и како је он изабран бко за епископа посвећења. Уредник: Димитрнје Руварац. протојереј.

Читуља. У Загребу је у Суботу 12. маја сахрањен Мита Нешковиб, кр. жуп. школски надзорник, који је недавно био придељен кр. зем. влади, оделу за богоштовље и наставу. Покојни Мита Нешковић родио се у Нов. Саду 7, нов. 1846. г. Свршивши 6 гимн. разреда у родном месту, пошао је у Сомбор, где се је у јавној српској народној учитељској школи неуморно спремао за учитељски сталеж, те је г. 1867. с одликом оспособљен за учигеља основнпх народних школа. Као народни питомац слушао је педагогику, природне науке и народно господарство у педагошком семинару у Дрездену. Осим тога полазио је у кр. саксонском гимнастичком заводу од 5. нов. 1870. г. до 19. септ. 1871. г. практички и теоретички течај о разним деловима педаг. гимнастике, о анатомији, физиологији и дијететици. Свршивши науке служио је у српским народниа школама у Гуми и Земуну, а од краја месеца марта 1880. г. у опћим пучким школама у Павловцима и Иригу. Г. 1889. именован је бао жупан. школским надзорником код жупанијске области у Беловару, у којем је својсгву провео пуних 18 год., а затим је недавно био придељен кр. зем. влади, коју службу је тек 1. маја (по нов.) наступио. Како је био човек тих и скроман, телесно доста слаб и осетљив, могуће је, да га је дирнуло небратско писање једног дела хрватске штампе нротив њега, те је срчана кап нагло учинила крај његову животу. Заслуге врлог покојника на педаг. књижевном пољу дужни су да истакну и оцеие наши стручни листови. Тело покојниково опојала су два загребачка свештеника, те је уз учешће многе публике сахрањено на централном гробљу.