Српски сион

БР. 22.

СРПСКИ СИОН

Стр. 347.

садржини и форми својој, написана што но ријеч без репа и главе — и размишљајући о споменутом дога^ају, кога г. писац тобож' хтједе да опише, дошао сам до закључка, да г. Кукић није при састављању исте руководила тежња, да читалачкој публици прикаже један „истинит догађај" (како га је он назвао) т. ј. смрт калуђера Макарија, нити да опише назив једног мјеста у шуми манастира Гомирја т. зв. „Горици" (Макаријев гроб); него да је ишао чини ми се затим, да се мало — макар и у приповијетци — очеше о калуђере у опште, и да их прикаже свијету, као пуке незналице, љенчине, самољубце и т. д. А да је овом приповијетком нишанио нарочито на калуђере манастира Гомирја, види се отуда, што је узео за тему бившег Гомирског калуђера Макарија. До горњег закључка довело ме је то, што у напријед споменутој цртици, није описан наведени догађај онако, како се је у истини збио и што се г. писац није у приказивању држао одређене теме, него ју је скрпио онако с брда с дола. Кад би г. Кукић био приказао у овој цртици наведени дога^ај онако, како се је у истини збио, био би тиме — и нехотице можда —■ приказао и доказао не неспособност, не8нање, поноситост, шкртост, љеност, па чак и среброљубље Макаријево; него би га приказао као човјека и калуЈјера, који је врло добро схваћао свој позив и дужности скопчане с тим позивом. А несумњиво је то доказао Макарије овом приликом, кад је пао жртвом своје дужности. — Он то није учинио, нити је по моме схваћању и мислио на то, него је — као што рекох — ишао једино само затим, да карактеришући калу^ера Макарија, као пуку незналицу, љенивца, шкртца ит.д. прикаже свијету, да су такови сви калуЈјери а нарочито Гомирски. То ми и даје повода писању ових редака, јер као члан братства манастира Гомирја, не могу дозволити, да атко па макар то био и Никола Ст. Кукић исмијава и руглу извргава једног калу^ера, као што је био Макарије. А какав

је био Макарије у схваћању свог калу ^ерског позива и дужности своје, нека се види из овог дога^аја о коме је ријеч и који ћу дога^ај укратко описати онако, како се је у истини збио. Као брата Гомирског, интересирала ме је трагична смрт Макаријева, па сам с тога распитивао о њој, те ми је баш сабрат Макаријев о том догађају приповиједао ово: „За вријеме, док је манастирем Гомирјем управљао архимандрит Петровић, било је у манастиру више калуђера него сад. Петровић је био строг човјек, зато }е међу братијом владао и узоран ред. Сваком брату одре^ена је била дужност како у манастиру, тако и ван манастира, коју је морао вршити савјесно и поштено. А да су калу^ери били привржени кући (манастиру) и савјесни у вршењу дужности своје, доказ је томе погибија о. Макарија Милића, који је платио главом вршећи дужност своју. Макарије је због своје способности, био од Петровића именован намјесником манастира. Уз намјееничку била је још Макаријева дужност, да чува Горицу. Вршећи ту дужност, имао је он највише неприлике са манастирским кметовима, који су манастирску шуму сматрали као своје власништво — као што је и данас сматрају —; али они су се ипак њега бојали, јер је био строг и неустрашим. Највећу је штету правио у Горици покојни Никола Вигњевић (ман. кмет), који више пута сруши преконоћ по коју јелу у Горици, испили је у кусеве и до дана одвези на жагу. Ниједан од калу^ера, није се усудио ни споменути Николи, да је начинио штету у Горици, а камо ли га за то на одговорност позвати и притегнути, јер је то био човјек сувише арогантан и прави разбојзик; али је Макарије био тако одан и привржен кући и дужности својој, да није презао ни од таког човјека, као што је био Никола, него га је дватри пута, нашавши га ђе сјече у Горици, из ње истјерао, а једном му је и сикиру отео, због чега му је Никола пријетио, да ће му се већ осветити.