Српски сион

Стр. 886.

СРПСКИ СИОН

В р . 25.

игумену Мини, дохијару Данилу и параеклисиарху Никону и т. д." Ова стара црква била је мала, у дужину 16 метара, а у ширину 7, а висока беше 5 метара. На њој до г. 1707. не беше ввоника, тада је подигнут звоник у висину од 7 и по хвати сазидан пред црквом од цигаља, а подигоше га Јован Дамјанов и Павле Кузманов из Каћа. Како се народ приликом велике сеобе и после тога почео све више насељавати, и како је овај манастир у овоме крају био једини, то је етара црква ковиљска постала тесном за све побожне Србе, који јој ради утехе душевне долажаху. Та је околност нагнала архимандрита Агапија Поповића с братством, да се за већу цркву постарају, и они почеше г. 1730.. градити данашњу велељепну велику цркву, која буде готова г. 1740. Но калу^ери не хтедоше ни стару цркву порушити, и ако беше удаљена само три хвата од нове, ни онда, када се г, 1782., појавила потреба, да се стара црква покрије, што помоћу шајкантког капетана Јована Станисављевића и учинише, те тако у Ковиљу стајаху у исти мах две цркве једна крај друге све до г. 1848., када Мађари спалише и стару и нову цркву и зграде манастирске, 0 спаљивању ман. Ковиља игуман његов Сава Стојчевић у писму свом. писаном 13. јуна 1849. у Ман. Раковцу, рекао је патријарху Рајачићу следеће: „Мађари по освојенију Јарка кад су више села попалили, и они на њима јарост своју излили, дођу на велику суботу и у село Ковиљ, које попаливши, ни саме цркве нештедећи, упуте се и нашој св. обитељи. Овде попљачкали су и у ништа обратили стогодишњи труд наш. Најпосле запаливши зданије от леве стране цркве, магацине и проче, назад поврате се. Но после несретне у двапут испадше 0итке за Мађаре код Вилова и Мошорина с великом штетом повративши се, вознамјере јарост своју на јошт у цјелости находећи се храм наш и, обиталишче монахов излити. Лицем на воанесение свративши у манастир безаконија

такова починише, да је тежво гледаоцу иста описати. Величанствени храм и великољепно зданије наше, не само попалише, но и саме свезе жељезае (галиснове) повадише и цјело зданије по већој части разорише. Неима ни сљеди от богато укрешена темпла и художественог изображенија! Неима свете трапезе, где смо жертвоприношенија приносили, но на мјесто исте налази се јазвина! где је без еумње нееитост непријатељска страсти својој довлетворити мислила ! Неима више гроба славног генерала Станисављевића 1 ни вредни настојатељ& протосинкела Вар нави Дамјановича и игумена Давида Поповича (последња двојица су про три месеца сахрањена) 2 кости и тјелеса њиова на најсвирепији начин распачани, и у бунар бачена види се. Оне хиљадугодишње растове, које је божество ка украшенију природе и св. обитељи ондје поставило, безчовечно и без икакове свое користи попалише и уничтожигпе, марву, овце, коње, свиње похараше, штале, салаше и башче и усјеве у ништа обратише, једном речију једва мјесто упознати је можно, где је Манаст. Ковиљ сушчествовао. Ово вашој свјатоети по дужности всепокорњејше саопћујући, јесам и т. д." Манастир дакле и обе цркве беху попаљене и делом поругаене, Игуман Сава обраћао се епископима са молбом да ман. Ковиљу притекну опгатине у помоћ, те које тим прилозима, које пак прилогом из Русије, покупило се по Мирону око 20.000 фор. чиме је манастир из рухпевина по дигнут. Но том приликом стара црква није обновљена, него је до земље поругаена, остао је само темељ у земљи, а са материјалом од зидова назидано је и поправљено здање манастирско. Каква је глупост и вандазизам био порушити један такав древни споменик српски, о томе није нужно ни говорити! Вековни храм 1 Умро г. 1833. и сахрашен 10. авг. и. г. у Ковиљу у цркви. 1 Ово не отоји, јер је нротосинђед Варнава Дамјановић по гдаеу протокола умрдих умро још 13. дец. 1847. а игуман Давид Подовић 16. марта 1848., дочии се опиеано зверство десидо на Спасов дан 1849. Г. В.