Српски сион

С тр . 376.

СРПСКИ сион

Б р . 24.

НЕЗВАНИЧНО.

Масни лонци! Поовебено српској радикалној интелигенцији. Д. Р. По нашим се вовинама много и често може да чита о „масним лонцима". Шта се под тим израаом иодразумева, биће многим читаоцима познато. А ко не зна, нека зна, да се њиме хоће да каже — кад једна странка другој пребаци „масне лонце" — то, да је чланство у саборском одбору добра музара, где по неки чланови имају од тога користи, Владајућа иародска странка радикална наравно да одбија од себе, кад јој друге странке пребаце „масве лонце", и одбацајући их од себе, добацује својим нро тивницвма — то обичествују чинити познати пангермааи , како је њима жао што не могу ови да их лижу, чиме и нехотице признадоше, да то није баш ни рђаво ако не баш лизати их, а оно прати их. А да то није рђаво, бар за неке чланове саборског одбора, нека послужи за доказ овај класичан пример. Познато је, да наши радикали годинама у својој „Застави" и осталим својим листићима на сва уста „народу" говоре о томе, како калуђери краду, како развлаче и упропашћују манастирско народно добро, и како се њихова странка подухватила и ставила себи у главни задатак, да стане свему томе на пут и да уведе и у манастирима реда. Мудри уредник „Заставе" у самом уводном члавку у духовском броју (бр. 129. Мог^еп-блата) рече: „Пуно их је, који су јавно стали на страну онкх, који развлаче манастирска имања". И ако се ево навршује пета годива, од како заседоше главе радикалске у саборски одбор, који је главна власт над манастирима; ми досада не читасмо нигде, да је саборски одбор поред свег тога, што сада постоји и надзорник народних добара, који обилази манастире, наишао игде на какву крађу или кажњиву неуредност у ком манастиру и да је против иког ман.

управитеља подигао кривичну парницу. Ал то им — на ни чланонима саборског одбора — ни мало не смета, да те лале своме народу, како калуђери на све стране грабе и краду! Тако они телале своме народу, који им ве гуј е. А какви су они пријатељи „народног добра" манастира, и шта би од њих било, да су се дограбили неограничене власти над њима, показује овај класичан пример. 10. Јан. 1905. умро је у Привиној глави игуман ТеоФан Косговац. За игумана Косовца, ко.ји је одликован био надбедреником и орденом св. Оаве Ш. стеиена, чија је слика изишла у Чика Стевином „Орл у" за 1900. под насловом „знаменити Срби", а у животоиису истина не стоји ко га је написао, ал се може звати и слутити — уз остали славоној, рече се и ово: „Редак је то наш манастирски калуђер. Све, гато год је имао, умео и могао, залагао је увек за напредак свога манастира, које га је ваастину, и унапредио, подигав га — тако рећи из пепела до најугледнајег од омањих наших манастура. — — Према млађима је строг али праведан — савестан и реван у служби црквеној — Као што се код многог после смрти обистинила и она народна „мртвом се курјаку реа мери"; тако се обелоданисо и после смрти Косовчеве, какав је он био игуман и како је оставио манастир. А наиме, испоставило се, да је он оставио ман&стир у врло лошем стању, да је за време своје многогодишње управе много и много више трошио на подизање кућа у прњавору — „украшењу прњавора" својим миљеницама, него на манастирско здање и зграде; да је мавастиру грдне штете учинио и тиме, што је допуштао да поједини сродници љегових миљеница присвајају себи манастирску земљу, због чега су сада поникле толике парнице; да је осгавио само меничног дуга 11 *247"00 К; да је са свим погрешно и кривотворно водио манастирске рачуне, а да и не го-