Српски сион

Б р . 30

СРПСКИ

сион

Стр. 469,

Бог, ради клетве, ради мржње, аоја никаца пе иомаже, него само одмаже. Па хоће ли нам бар ово бити последњи гроб, који нас и нијем опомиње да се братски пазимо и љубимо, као што заповиједа то Бог и нама и свима синовима својима ? Кад би се барем над овим деветнаестим гробом Првопреотолника нашега тргли и завјетовали међособној љубави и пажњи братској ; ја сам увјерен да би душа нокојеикова радо иросгила увреде ко}е смо јој нанијели, док је била с нама и међу нама. А уз то, простила би мени и то, што не ређам нриликом данашњега расстанка нашега са нокојником сва добра дјела његова цркви, школи и народу учињена, дјела која нису мала, бројала се она бројем, вли цијенила по велвчини и садржини својој ма како; дјела која су могла досећи и пуну мјеру евоју, да није било мржње нигдје, него само љубави, чисте, праве, еванђеоске. Оче и иатријарше наш Георгије, потпомогни молитвама твојима молитве наше код оца нашега небеснога, да будемо у љубави с Богом и међу собом. Помози и нрости, као што и ми праштамо теби, да и нама опрости Бог, и да нам буде милостав овога свијета и онога". На свршетку су многи нрисутни у цркви узвикнули: Слава му! По очитању другог јаванђеља, изгово рио је на иредикаоници високоиречасни ректор богословије ставроФор Јован Вучковић ову беседу: „Оборен си и Ти, стари дубе, баш као и сви прије Тебе, што гаирише граее своје над црквои и народом митрополије Карловачке... Падаш у гроб, сломљен и скрхан, као шго су нали и они. за којима си дошао на пријесто Арсен-патријарха. А шга Те сломи, шта ли Те обори 1 Кажи еам ... Ти ћутиш ? . . . Али рака Твоја говори гласом-језиком, којим гробови говоре, гласом оним нечујним што сважно звони у далеку бу» дућност, језиком оним безгласним што продире у сваку душу под сводом небеским. . . Гроб овај, браћо, сам говори шго нам срце у часу овом осјећа, сам казује оно, што нам

душу у часу овом мучи.. . Гроб натрвјарха нашег говори нам страшно, да нас језа хвата... У тај говор нека се не мијеша глае људски. .. Само у име друге кћери Твоје, Богословије наше, да Ти с м.јеста овог, с којега сам Ти задњи пут поздравио педесетогодишњицу службе свештеничке, још једанпут речем: хвала!. . . Затекао си је слабу и нејаку. Желео си да је видиш снажну. Одважио си се да испуниш и завјетну мисао предшасника својих и да уз Богословију отвориш и Сјемениште. Лијепа жеља и дивна одлука! Али не даде Ти се да учиниш све шго је требало, па да жеља буде дјело потпуно и одлука да уроди плодом правим. Или си зар хтио да оставиш могућност и онима, који ће за Тобом доћи, да се с Тобом натјечу у племениту раду, или нијеси био можда сретне руке која сврши што започне . .. или ти не даде Бог, као што не да ни оном српском јунаку ... судбина наша да се код нас ништа не учини потпуно! ... Нијеси учинио све, али си учинио много. Учинио си више, него и један од оних што су нрије Тебе били, више него сви скуна од Стратимировића па до Тебе. Хвала Ти! Богословија наша никада Ти то заборавити не може, не смије, на ваљда и не ће. . . Благо Теби! Ти лежиш у гробу, а можеш вјеровати да ће Ти црква Твоја бити благодарна. Јер ако си се чиме и замјерио народу у њој, он Ти је за живога нлатио, наплатио душмански, српски! До гроба, па и на гробу још свјежем витлала се пакост и злоба, злоћа и освета... Преко гроба сигурно ће замукнути... Зато нас више не куни! Не проклињи нас, јер доста је клетве на народу твојему. . . Моли се Богу, да је скине, а потомство ће Те славити и хвалити, као што Ти и ми, скунљени око гроба Твојега, сви, од љубљеног Ти краља па до ндјмлађег дјетета, кличемо: Слава Ти! Хвала Ти!" И на свршетку ове беседе многи црисутни у цркви узвикауше: Слава му! Кад је свршено онело, ношло се с телом у горњу — св. ваведенску — цркву по нронисаном распореду. Тело су носили свештеници на изменце од цркве све до гроба. Главном улицом