Српски сион

Бр. 33

СРПСКИ сион

С тр . 525.

приредио је књижицу: „Ускрс Господа Исуса Христа. Ср. Карловци 1905.," коју је издало богословско књижевно друштво „Слога"; а пружаше наду да би још много учанио за своју цркву. Али болест му не даде ни да приступи остварењу својих идеала. Зимус мораде ићи у Меран, да тражи лека сушици, ово пак цело лето провео је у шумској хладовини манастира Гргетега. Али како болест узимаше све више маха. он се крену кући у Бечеј, но одседнувши у Карловцима, издахну на рукама сестре своје Евице. Сахрањен је у Карловцима у четвртак 9. (22.) августа уз велико саучешће народа, не само из места, него и са стране, јер гдегод беше покојник, свуд стицаше симиатије. На гробљу се с њим опростио његов гаколски друг кандидат Московске Духовне Академије Иван Ћирић, овим говором: „Јеси ли се надао, Стево, јесам ли се ја надао, да ће овако изгледати наш састанак после толиког времеиа? Јесам ли још пре кратког времзна помишљао да ће први наш састанак бити последњи растанак? Да, тебе уграби смрт. Могли смо се томе надати, могао си и ти говорити са блаженим Јовом: знам да ће ме смрт сатрти, јер сваком смртном дом је земља ( Јое , 30. 23). Али да ћемо те тако брзо допратити до врата тога хладнога дома, где ћеш ти, увек гостољубиви, први пут да се затвориш од својих другова, Стево, не очекпвасмо. Знали смо ми да се од смрти не спасе нико, ни ти, ал' њен часак ми замишљасмо тамо негде далеко, далеко, у оно време, када би твоју главу покрнла седина бела, када би ти, уморен племенитим и плодним радом, „уигао у гроб као пшеница сазрела, у време пожњевена, или као стог гумна у време свезени" (Јов. 5. 26.). Али да: много је мисли у срцу човека, а бива оно што Господ реши: (Пр. 19. 21). Ти ћутиш, Стево, нем лежиш пред нама; ал' не заборављамо ми твога дивног гласа, к'о и сад да чујемо с усана твојих јасни звук. Шта беше оно што често појаше ти? „Скажи ми, Господи, кончину мок) — реци ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? да знам како сам ништа. Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Ваш је ништа сваки човек жив". (Ис. 38 5, 6). И гле,' баш ти дође, да иствнитост тих речи тако очигледно, тако тужно потврдиш, Заиста, право вели псалмопевац: „човек — дани су му као трава, као цвеће пољско, тако процветава. Али ветар прође над њим — њ»га нема више, нити га познаје више место његово" (Ис. 102, 15, 16.).

Ти пониче у маломе врту, међу два цвета, две миле сеје, и илеменит, благ и добар, спремаше се да будеш раденик у врту Господњем. Већ те чекаше и Црква Света, ал' ти заста на по пута, на трећини људских лета. Јер дуну ветар, страшни ветар смрт, покоси цвеће, покоси га у пролеће, од нашег Стеве оста Стефан-Венац увенут. И ево дођосмо амо, где се покидано цвеће опет у земљу меће, да и Стеву сад земљи предамо. Гле, последњи пут ми око Стеве, Стева међ' нама. Срце нам се леди, душа се грози, а разум, не хотећ' појмит, свршени ®акт, зачуђено с' пита: о чуда! Каква то тајна би са нама? Како се иредасмо трулежу, свезасмо са смрћу ?! Па шта ја да кажем ту? Како да отопим лед са срца, да равбијем тугу са душе? Да ли да кажем са старозаветним мудрацем: „плачпте о мртвом, јер, ишчезе светлоет" (Сирах 22 9)? Не, не плачите, не тужите јако, јер није Стеве сасвиш не стало ; та смрт је ова друго рођење, почетак другог, бољег живота, полазак у други, вечни свет. Не туж'те јер и с ове стране још дуго ће живет' име Стеве нам. Или зар може мати заборавити доброга сина ? Зар сестре да се не сећају брата ? Зар другови да не памте најбољега пријатеља, професори одлпчнога ђака? Не. Дуго ћемо се сећати реткога младића, одушевљеног слугу Госиодњег, који хтеде ступити пред олтар Господњи, али Господ га узе Себи пред лице. Не тужамо, но тиху молигвууправимо Господу: Међу светима умири, Христе, душу умрдога слуге Свога, тамо где нема бола, туге, нит' уздисаја, но — живот без краја."

Јавна захвала. Доле потписани најтоплије захваљују у пме својих другова свима приложницима, који су својим добровољним прилогом благоизволели омогућити сахрану изненадно преминулог свршеног богослова Стевана Капапског из Ст. Бечеја. Приложили : Управа манастира Гргетега у име личне припомоћи родитељима покојниковим приликом тешког удара им : 30 К: по 10 К. Вскпр. г. г. Димитрије Бранковић арх. беочински; Днмитрије Руварац; Др. Викентије Вујић проф. богослов; Методије Суботић економ патр ; Женска Задруга у Ср. Карловцима; по 6 К: Ср. Карловачка Задруга за међусобно помагање и штедњу; Браћа Стаиковић; по 5 К: Вскпр. г. г. Иларион Зеремски и Јо-