Српски сион

- 530 —

А(1 бр. 23. еп, конф. ех 1907. Првчасном г. иротојереју Димитрију Руварцу, уреднику „Српског Сиона« у Карловцима. У данашњој конференцијској седници својој, под горњим бројем, одлучила су преосвећена господа епископи ове Богом штићене митрополије, да се због ненадних прилика , које су настугшле и које данас спречавају излажење званичнога органа св. архијерејскога синода, суспвндује ИЗлажење »Српскога Сиона", званичнога листа православнога српског св. архијерејскога синода митрополије карловачке, за духовне, црквене и архијерејске ствари. У вези с тим је изречено истом одлуком, да услед тога отпада потреба држања уредника за исти лист, те се Пречасност Ваша са даном уручења ове одлуке разрешава уредништва истога листа, као званичнога органа. Како ја извршење горње одлуке поверено потписаном, као председнику збора епископа, то потписани горње расположење преосвећене господе епископа саопћава Пречасности Вашој знања и управљања Вашега ради. Из седнице епископске конференције, држане у Карловцима 2. (15.) септембра 1907. године. Мирон, с. р. епископ пакрачки. О ОЂОме и овакчзоме закључку, ми се уздржавамо изрећи за сада своје мњење, и навести, како су га оценили и схватили многи наши лични угледни пријатељи и пријатељи овога листа. Како се дакле не зна, да ли ће у опште у будуће излазити било „Српски сион«, било који други лист као орган св. Архијерејског синода; то ка жељу многих претплатника завршујемо овим бројем 1907. годину, доносећи садржај листа и свршетак започетог чланка. Праштајући се са штованим претплатницима и сарадницима »Српског сиона,« нека приме нашу искрену захвалност и једни и други. Карловци 20. маја 1908. Димитрије Руварац бивши уредиик „Српског сиоиа."

Други Осврт Д. Руварца на чланке г. Јована Јеремића „Саборски изборни рзд од 1870/1. оа црквеног гледишта." (Свршетак.) Ја пак као један прост предградски парох, не могох свом срцу одолети, а да јавно још Марта 1880. у брошири „Администратор Герман", коју не проговорим о томе, како је Анђелић неканонично постао администратором, како се због тога не може називати православним епископом, и „ако га епископат не прогласи за неправославног епископа, да ће то морати учинити први доидући сабор народни". Подједно у њој рекох и то: „Овимје поступком Герман јавно показао, да њему није стало до православне цркве и њеног учења, него да му је стало до своје личности и иуке себичности, и ми овим јавно позивамо српски епископат, да на основу XIX правила антијохијског сабора позове Његову Светост патријарха Прокопија, да изволи држати архијерејски сабор, и да се на њему изјави, да се Герман не може сматрати за православног епископа, а уједно да каже државној власти, да се она наименовањем Германовим за администратора, огрешила о наређења наше цркве, и да је позове, да ту своју наредбу натраг узме и да у тој ствари поступи по црквенском наређењу на основу ујамчене нам автономије IX. зак. чл. уг. сабора од 1868." „Наш епископат нека се сети своје заклетве, те нека чува наређења наше цркве, и нека мушки брани цркву нашу од нападаја, па ма они с које стране долазили." Пошто му за тим предочих, шта све треба да има на уму, и чега да се сети, рекох: „Ми се надамо и очекујемо од српског епископата у карловачкој митрополији, да ће учинити у овој ствари све, што прописује св. канони православне цркве наше, и што им налаже дужност, велика и света, у обрану права црквених и очувању обреда и но-