Српски технички лист

БРОЈ 10., 11. и 12.

По истој вероватноћи остаће дакле у тој станици:

ћ К ћ

Зе ње сто НЕ Ако сада ставимо редом # = 1, 2, 8,..... %; онда налазимо да у свима станицама редом остаје ке во-во ћ О УБАЦЕ ПИ абнн 5 5 ИДИ)

путника, тако да број путника који од свију тих станица даље путује износи

ет ЕЈе ОУН ; 5:41.

када је по предпоставци Е број путника, који из прве станице полази.

Ако је дакле а међусобно остојање устопних станица у километрима, а Е број путника, који из прве станице полазе онда ће они прећи

до 2. станице Ка == М путничких километара

ћ " 9: " о га= М " 7 ћ " 4, » ла да= МИ ' " " (441) , па= М « "

а уопште на остојањеж путоваће у путника, при чему мора бити ту == М. Вредност М, која управо значи путничке километре назива Лиљ моћ путовања дотичног места. Према томе, ако у остојању од # километара имамо две станице, опда број путника, који до друге

станице, а тако исто и даље од ове, путује — износи М а 2 == == == =. ћ 2 2

ако а значи остојање једнако удаљених међустаница. Ако једначина

#70 => И а цен е ни ан ти ивеоен ера ар

представља хиперболу са управним асимптотама, које су уједно кбрдинатне осовине. Једначину 2 у == М Лил зове закон путовања.

АЕ с а 1. а =

о сада, према 1. обрасцу Лиловом, са 7 ИЕ ЕН

означимо број путника, који путује до станице удаљене

за 2 километара од полазне; па ако уместо 2 (2 - 1)

ставимо простију вредност 2", а то ће бити дозвољено за велику вредност од 2— онда имамо:

У колико је нека станица у већем остојању од суседних, у толико ће имати већи простор са којега путннке прима, у толико ће дакле имати већу привлачност. Да би дакле добили моћ привлачности до-

ТАРИФА ПО ЗОНАМА

СТРАНА 178.

тичне станиде, мораћемо торњу вредност умножити

јоште са једним сачиниоцем ЈГ, који стоји у извесном односу према полупречнику речене области из које путници придолаве, те на тај пачин добијамо:

Мћ

за привлачну вредиост станице. Разне вредности ове привлачне моћи за поједине станице, било да су последице различите величини привлачне области, или да су проузроковане другим околностима, као н, пр. лепотом предела, удобношћу друштвеног живота, развијенијом индустријом пи т. д. — условљавају издизање саобраћаја над нормалном курвом, а услед тога опет у осталим деловима криве линије права величина саобраћаја, остаје испод хиперболе, као што је то у сл, 2. представљено (на стр. 170.).

Као што видимо из ел. 1, и 2. (стр. 169. п 170.), у којима је представљен саобраћај на угар. држ. железницама, и на аустр. северо-западној железници, а абстрахујући од поменутих неправилности, величина саобраћаја веома, се лепо прилагођава Лиловој кривој линији.

За путнички саобраћај у првој години ступања у живот тарифе по зонама (са 18456 8312 путнпка), ја сам по Лиловом обраслу М = Фу за путнички саобраћај нацртао курву са размаком тачака од 10 километара, па сам се уверио, да се суседни саобраћај у суми од 7629 158 (види Енгел, страна 119.) са довољном тачношћу подудара са том курвом, само када узмемо у обзир, да има и станица са удаљењем од 20 Ккт од полазне станице, које се морају рачунати у даљи а не у суседни саобраћај.

Према наводу Енгловом на страни 119, износио би саобраћај на даљлну већу од 225 Кт свега 49, од укупног слобраћаја, дакле од 18456812 путника укупно, долазило би на ту даљину пута 587 858 путника. Међутим по Лиловој курви на томе месту добијамо око 570 000 путника, тако да се оба ова броја не разликују много. Према томе, са великом вероватноћом можемо предпостанити, да и део Лплове курве до те тачке приближно одговара Фактичком стању, какво је било на угарским државним железницама по увођењу тарифе по зонама.

Џа пошто број путника који путују на већу даљину од 225 Кт са 49, одговара Лиловом закону путовања, дакле слаже се са резултатима разних железница, то се само непознавањем саобраћајних односа на другим железницама“ може објаснити онај став Енглов, која гласи: „Ни у једној другој земљи сем Угарске не можемо наћи да стварни саобраћа) на велика остојања, изнови толики део укупнога саобраћаја“.

Далеко би ме одвело да се овде упустим у даље описивање Лиловог извођења, те с тога упућујем на његове радове „Пе Отипагезефде фез Регзопепуеткећгезв. Зеђафуеас, У/теп 1891.“ п „Паз Кејзесезећл, Уујеп 1891., Зрејћасеп 6 зећшлећ“.

(С тога ћу овде само да наведем закључке, до којих Лил својом студијом долази, а ти ву: „Ваља извести једнообразно но сабвим умерено спуштање путничке возарине. Ако, због целистодности тли из други обзира, ваља увести тарифу по зонама; онда треба применити какву систему, по којој зоне прогресивно јако расту. На централним тачкама уметањем што већег броја постаја, ваља локални сиобраћај нарочито подпомоћи.“

А да би добио приближно тачну слику о апсолутној величини тарифе, извршпо сам следе рачун на основуп Лилових посматрања.