Српски технички лист

| и

Местимице употребљују се као гориво за локомотиве још и петролеум и минерално уље. При избору горива за локомотиве мора се имати у виду цена, горива, да ли горива има Ју блиској

околини и у коликој мери. да ли је пренос лак, како утиче на материјал ложишта, колики му је то-

плотни ефекат и какав му је хемијски састав. т ј. да ли оставља за собом много пепела и да ли садржи штетних састојака; најзад како се понаша при сагоревању, т.ј. да ли се брзо не скори у згуру ида ли му се при сагоревању запремина не смањује или не повећава.

Камени угаљ као гориво за локомотиве

Поред осталих горива, која се местимице и према приликама и локалним потребама употребљују код локомотива, главно је гориво за локомотиве камени угаљ, он'понајбоље одговара. укупно свима условима; који се од доброг горива за локомотиве траже. Он је добар за локомотиве ако гори са дугачким пламеном и развија мало дима; ако се при сагоревању не скори у згуру. те да тиме спречава, промају; ако при горењу не мења своју запремину и ако пепела не оставља за собом више од ])—192% о. Дим, што би се при горењу развијао, даје се смањити паметним руковањем ватре. Тако висина елоја горива на огњишту не треба да је већа од 0.16—0,811, не треба по много угља на једанпут у ложиште набацати, већ по мало дометати и то увек онамо, где почне ватра да тиња; најзад м машиновође треба да пазе да на станице стижу са разгорелом ватром. — Да се отклони дим, или. боље 'реби, да се примора да и он сагори, измишљана су разна срества, но сва она немају опште практичке вредности, да би со могла у опште усвојити. За отклањање развијања дима поглавито на станицама, када машина. стоји, служи и помоћна парна дуваљка, којом се промаја појача и тиме ватра распири.

Најбољи је полумасан камени угаљ са дугачким пламеном, а тако исто добар је и мршави камени угаљ са дугачким пламеном, који садржи мање угљеника а више кисеоника, По величини комадића камени се угаљ употребљује као гориво у виду комађа, као руднички угаљ (т. ј. онакав, какав се непосредно из рудника вади) и као ситни угаљ. Најбољи је кад је у подједнаком комађу, али је тада и најекупљи; но тако исто добар је и руднички угаљ а знатно је јевтинији од првога, с тога се онсамо и употребљује. И ситан се угаљ употребљује, он је јевтин али има својих мана. (лојеви морају бати врло танки и то 0,1—0.2ла висине. Код ситног угља образује се много згуре, те се огњиште мора често од ње да чисти, тешко је одржати равномерну ватру и регулисати је. За машине путничких влакова ситан угаљ није добар као вориво, јер се на станицмма нема довољно врем>на да се огњиште често чисти од згуре; а сем тога, усљед живљег сагоревања, промаја носи много ситна угља, са собом и најзад тешко је одржати равномерну ватру. Но ситан угаљ даде се употребити за све машине, ако се скалупи у брикете или ако се сажежо у коке, ·

Одредба тотлопине моћи поједнниг горива за локомотиве. Котао локомотиве састоји се у главном

еоме“ је топло 31 (сагоревање горива на огњишту) и из

из два дела: из ложишта, т ј] простора у ме те роплотни" извор“ правога котла, у коме вода под утицајем топлоте прелази у пару. У ложишту се сагоревањем горива производи топлота, саошштава се води у котлу и ова прелази у пару извесног напона. Једна иста количина разних горива даје сагоревањем равну множину топлоте, разан број калорија : камени угаљ више но мрки угаљ и т, д. Ова способност разних горива, да дају извесну множину топлоте, извесан број топлотних јединица, калорија, зове се топлошна моћ горива или топлотни ефекала. 'Топлотна моћ једног горива показује, колика ће количина горива бити нужна и довољна да сагоревањем произведе извесну коли“ чину паре од извесног напона у датом времену. Да би се дакле у јединици времена, н. пр. у 1 сату,

произвела извесна количина паре од извесног напона, нужно је да за то време сагори на огњишту извесна количина горива од извесне топлотне моћи. ;

Сва горива, што ве за локомотиве употребљују, немају исту топлотну моћ, већ је ова разна, за,

равна горива, према њином различном хемијском и физичком саставу. ( тога, да би емо одредили топлотну моћ неког горива, нужно је да му се зна његов хемијски и физички састав.

Свако се гориво састоји из угљеника, водоника и кисеоника ; сем тога У њима се налазе минерални несагорљиви састојци (који после сагоревања горива заостају у виду пепела), садрже и понешто сумпора и хигроскопске воде. Процев сагоревања састоји се у томе, што св ови састојци (водоник и угљеник) једине са кисеоником атмосферског ваздуха, при чему се развија топлота: водоник са атмосферским кисеоником образује воду (водену пару) а угљеник са истим образује при потпуном сегоревању угљендиоксид (00;), а при непотпуном сагоревању угљен-моноксид (00). И кад би се гориво састојало само из слободног водоника и угљеника, онда би се при потпуном сагоревању произвела она множина топлоте, која би му по теорији одговарала. Али тако није у ствари; већ се горива, као што рекосмо, састоје још из кисеоника, који је са једним делом водовика хемијски везан у виду воде (и то на 8 јединица тежине

жисеоника долази 1 јединица тежине водоника), те је само један део водоника ; то је н—>) слободан и