Српски технички лист

— 282 —.

рећењу варошких канала, који су с њиму вези, морадне да пропусти и један део нечисте воде.

После овога краткога описа да изнесем још и своје мишљење о самом начину обезбеђења. Пре свега о трпанцу. У техничким условима предвиђа се да камен за трпанац мора имати у сваком правцу минималне димензије од 0,30 мет. Ово је погрешка, која може имати штетних последица за солидност камене наслаге и калдрме, којима трпанац има да послужи као ослонац. Јер у насипима од 6—8 мет. висине, који се граде под водом простим набацајем крупног камена, мора остати врло много и врло великих шупљина те ће наступити слегање и то сасвим незравилно слегање насипа. Увиђајући ово одсек за канализацију предложио је у техничким условима пре одржане лицитације, да међу крупним каменом горе поменутих димензија треба да буде 10 од сто нешто ситнијег камена за попуњавање шупљина. Овај предлог био је сасвим уместан, али је пропао у одбору општинсом, који једини има да даје пресудну реч о техничким стручним пита. њима и ако у њему седе свега 3—4. инжењера, а у већини га састављају људи, који могу бити врло добри чиновници, трговци и тед., али о стручним техничким питањима не могу имати правилне појмове и могу доносити сасвим погрешне закључке.

Пре три године наше је Удружење било устало против увођења познате перманентне комисије зе послове канализације, кеја и пристаништа, поглавито-из разлога да се у грађевинске послове општинске не би уводили технички неодговорни чиниоци, међутим кад човек посматра како се данас решавају поједина техничка питања у општини, готово долази до убеђења, да је таква комисија била потребна, јер је одбор општински обично имао само да усвоји предлоге, који су подносили одсек за канализацију и комисија, у којој су странци били у већини.

При доношењу одлуке да се за трпанац употреби искључиво крупан камен, одбор је свакојако био у заблуди да је снага воде у Сави тако јака, да ће моћи да односи лакше камење. Међу тим, ја могу да тврдим, да испод нивоа мале воде не може бити говора о одношењу не само камена него чак и шљунка, чија би зрна била тешка и испод 0,100 грама. Томе је најбољи доказ што у Сави у близини Београда ни на дну, ни на спруоовима немамо сталоженог шљунка, већ једино најфинији песак и муљ. Други један доказ јесте следећи: између станице Београд — (Сава и солског магацина постојало је пре извесног низа година неколико циглана од

чијих се пећи још и сада виде остаци у обали. Сви отпаци од цигле па чак и мали комадићи ћерамиде остали су непомерени на месту где су се сручили и сад их багер вади са дна речног.

До погрешног мишљења, да вода у Сави има већу снагу, могло је појединце навести и постепено рушење и одроњнавање обале на делу који се сада обезбеђује. Међутим, познат: је факт, да је обала на тим местима била млого стрмија и да је се рушила поглавито од нивоа мале воде па на више услед удара таласа и струја управљених ка нашој обали при већем водостању, — а разорном дејству воде много су припомогли, по моме мишљењу и водени пужеви којих има у огромном броју у висини мале и средње воде и од којих је обала на многим местима формално изрешетана. Многима, којима је познато да је 1903. год ради привременог обезбеђења бачена на појединим местима извесна количина камена, не видећи више тај камен на обали мисле да га е вода однела. Међутим ствар је сасвим проста, тај камен бачен је низ стрму, клизаву обалу без икакве ножице, сишао је низ обалу и зауставио се на већој дубини и на равнијем месту. Тај се камен осећа сад под сондом, и на тим местима неће се моћи вршити багеровање већ се трпанцу мора дати блажији нагиб, да би добио што сигурнију ножипу.

На основи свега изложеног види се јасно, да је бојазан, да би ситнији камен могла вода односити са свим без основа, а није потребно ни доказивати да би се добио много компактнији и солиднији насип од трпанца, кад би се у језгру насипа наименично бацио крупнији и ситнији камен. Само спољну облогу, која може бити изложена евентуално "ударима тагаса, ваљало би изводити од крупнијег камена. Ја би чак пошао један корак даље, па бих један део земље и муља, који се добијају багерисањем с времена на време просипао на слојеве трпанца те да се тако у колико је могуће затињају заостале пр упљине и добије поуздана подлога за камену наслагу и калдрму.

Кад се пак желело да се трпанац извршује само од крупног камена, онда је требало начинити сасвим друкчији распоред радова, па као прву деоницу уступити у израду само набацај трпанца на целој дужини од железничког моста до тврђаве београдске, па тек пошто прођу 2—93 године и трпанац се довољно слегне, наставити друге послове обезбеђења. Овај начин је мислим, у одбору и предлагао један од инжењера одборника, али његов предлог није усвојен.