Српски технички лист

Ђорђе Миловановић.

дипломирани инжењер

Далеко од своје драге отаџбине, од своје ојађене старе мајке, далеко од нас његових другова, испустио је своју млађану намучену душу 10. ов. м. у Берлину где је и сахрањен, наш добри Бока Миловановић дипломир. инжењер и државни питомац. Да, за навек је склопио своје очи један ваљан и честит млад човек, угасио се јеган живот пун идеала и честитости, престало је куцати једно срце пуно племенитости и врлина — нашег јадног оке више нема међу живима. Заиста страховита истина! Да ли има кога, који је познавао доброга Ђоку, а да не осети у души својој ужасан бол и тугу при помисли, да је Ђока за навек склопио своје очи, да је оно његово весело и насмејано лице, његови осмејци пуни искрености и доброте, који се увек играху на његовом лицу као несташни и весели лахорна лиснатом грању, хладна и грозна смрт претворила у једну непомичну ледену стену.

Кроз цео свој живот самога је пратила борба за насушни хлеб, пратила га вечита оскудица и немаштина и поред свега тога, као одличан ђак свршио је основну школу и 7 разреда гимназије у Крагујевцу и да би ито пре дошао до коре хлеба себи и својој мајци ступио је у нашу Војну Академију. Али јеи ту ваљда, судбина хтела да му живот загорча, јер се тако разболи, да је морао бити отпуштен из Академије. Може се замислити какви су тада очајни тренутци били у животу Ђокином! али је он и тај удар судбине стојички поднео. Његови класни другови задахнути хуманизмом просвећених људи и другарском болећивошћу, видећи у Боки необичан таленат и вредноћу, помагали су га материјално, док је гимназију довршио и матуру положио.

После свршене матуре Бока се упише на наш Технички факултет и после четворогодишњих штудија сврши га одлично, а ускоро затим положи одлично и државни технички. испит. На конкурсу за изучавање конструкција и грађевина од армираног бетона, по препоруци колегијума професорског на техници Ђока је послан у Берлин као државни питомац где је ево, и свој живот завршио -

Смрт Бокина тежак је и страховит удар који је постигао његову несрећну мајку, његове другове и отаџбину, јер јој је пок. Бока обећавао једног ваљаног и одличног радника на културном пољу „Тежио је да се што више обогати стручним знањем и спремом, како би као достојни преставник српске техничке струке могао корисно делати и достојно се своменароду одужити, за то је и отишао у један центар културе, у једно културно јако и напредно племе, да на живом извору техничке науке и праксе што више знања поцрпи, не жалећи ни умне ни физичке снаге да постављени циљ постигне.

Али под веома напорним радом, а већ и раније. ослабљен организам, подлегао је тешкој бољци и свој је живот у најлепше доба завршио.

Посвећујући теби, добри Ђоко, ово неколико тужни речи, рука ми дрхће и снага ми малаксава, кад помислим да те ми твоји другови никад нећемо више видети, кад се сетим твоје ојађене старе мајке, којој си све и сва био: и нада и утеха и потпора у старим данима њеним. а сада си је ишчупана срца оставио да за тобом јединцем својим кука и нариче..... |.

При растанку с тобом, јадни Ђоко, знај, да ће сећање и успомена на тебе вечито живети у срцима нашим, нека ти је лака туђа земља, која те покрива и нека ти Бог душу опрости добри и јадни Ђоко.

Јуна 1908. г. |

Београд. Милан М. Аћимовић.