Српски технички лист

| |

НИНОЛА И. СТАМЕНКОВИЋ __

редовни професор Српског Универзитета, редовни члан Удружења Српских Инжењера и

Архитекта, члан Управног Одбора Српског Црвеног Крста, редовни члан Српског Пољо-

привредног Друштва, председник Грађевинског Савета, председник Управе Вода, председник Комисије за полагање државног испита инжењера и архитекта и т. д.

| И опет нам паде у део тужна дужност да се за навек опростимо са једним од најбољих. Равно је девет година како на овом месту оплакасмо покојнога Селесковића, па ево где дође ред и на његова нераздвојна друга и сатрудника Николу И. Стаменковића. На небу Васељене појавила се ово дана нова звезда. Дође из незнана света. Дође и одазва једну звезду са неба српске технике, отрже је из наше средине у тако исто незнани свет. Утрну нам за навек !

Како да те, драги друже наш, оплачем 2 Како да дам израза болу душе своје, за обојицом честитих синова, несрећне земље српскег И један сте и други радили на добру народа својег, радили скромно, неуморно, искрено, несебично. Обојици вам је суђено било да умрете далеко од драге дечице своје: један у Крагујевцу, првој престоници обновљене Србије, други у Нишу, првоме граду новоослобођене. И један и други одосте са овога света пуни живота, пунии воље и снаге и знања и умења за успешан рад, одосте изненадно, неочекивано, да запрепашћеност, да бол ваше дечице, да туга ваших пријатеља и другова, ваших поштовалаца, што јача буде!...

Никола ИМ. Стаменковић, родио се у Београду, у имућних и виђених _родигеља, Игњата абаџије и Савке, 21. марта, 1858. године, Основну школу учио је код Саборне Цркве у годинама 1864—1868. Два разреда гимназије свршио је у Првој Београдској Гимназији 1868—-1870.. када се уписао у трећи разред Реалке, коју је свршио 1874. године. По свршетку Реалке, која је тада имала само шест разреда, уписао се у технички факултет тадашње Велике Школе, који је свршио тек 1879. изгубивши, са свима друговима, читаву годину дана, због српско-турског рата. |

Као син родитеља доброга имовног стања, покојни је Никола отишао у Минхен, да продужи школовање и прошири знања своја, која ће доцније тако обилно да примени на корист народа својег. У инжењерском одсеку минхенске политехнике, нарочиту је пажњу обраћао на предмете који се тичу грађевина у којима главну улогу игра вода: регулацији река, канализовању вароши, подизању водовода, грађењу пристаништа, исушивању мочари и т.д. За бављења свога у Минхену често је бивао гост покојног Велимира М. Теодоровића, потоњега мецена српског, нарочито је школски одмор проводио ма Тегернском језеру у красној вили тога својег пријатеља.

Вративши се у отаџбину примио се државне службе, прво у тадашњем железничком одељењу“ Министарства Грађевина, 15. јула 1885. као подинжењер П. класе, а затим као подинжењер |. класе, у округу београдском 22. децембра те године.

Пошто је у јесен 1886. године положио дипломски испит државни, унапређен је био за инжењера МЕ класе, 11 јануарл 1887. године. На велико на-

ваљивање свију својих ближих другова, а нарочито покојног Селесковића, кан-