Српски технички лист

јатељи племенита помагача, деца и оцаи мајку, своју свагдашњу потпору и заштиту.

Виђен члан друштва, одличан пријатељ и друг, нежан родитељ, вазда одлучан у своме раду, сталан у својим погледима, у највећим мукама издржљив, до пожртвовања роб своје дужности, према свакоме благ и предусретљив, вазда искрен и одан свему што је добро, пок, Никола стекао је себи пријатеља, без разлике

у свима редовима грађанства.

Ово је жалост—општа целог друштва, и како онда да се у овом случају не придружимо речима црквеног песника који вели: сродници моји по телу браћо по духу, пријатељи и познаници, плачите уздишитв, жалите, јер се ја ланас с вама растајем.

Јест врли покојниче, жалост је наша за тобом општа, туга твоје дечице, пријатеља и другова превелика, па ипак данас ми се морамо растати. Твој се живот угасио, тугу нашу не осећаш, ужасну и безнадежну писку своје дечице не чујеш, ми те зовемо ти ћутиш, хладан си као стена, и то је ћутање страшно непојмљиво вечно. а

О покојниковом научном раду проговориће позвани, ја говорим о хришћанину и човеку.

Сећајући се живота и рада пок. Николе морамо се сагласити са псалмопевцем да је земља долина плача, туге и уздаха и да је човечји живот проткан великим несрећама и недаћама, вечитом борбом.

Оставши без супруге са нејаком дечицом, покојник им је био и отаци мајка, и да би одговорио родитељској дужности, са необичним напрезањем и пожртвовањем вршио незаменљиву мајчину дужност. Па и ако је доцније ихао у животу удара, те ударе је храбро издржавао, ту жалост прикривао је у себи ради среће своје деце, и зао удес хтео је да га баш сад отргне од њих, кадим је највише потребан.

Али у природи све разумно постоји, има свој циљ и достиже га према дарованим силама. Зар је од општег правила само човек изузетакг Човек који је створен по слици и прилици Божјој, који је од Творца обдарен вишим силама и способностима, које га чине царем свих створења на земљи. Зар се само човек јавља на овај свет без циља, или зар је у смрти циљ човечјег живота» Не. Као што зрно бачено у земљу умире и труне, како би после оживело, израсло и рода донело, тако и човек умире, труне, да би после оживео, преселио се у вечност, где не престаје његов лични живот.

Ова хришћанска истина, данас је још једина утеха ожалошћеној породици, сродницима, пријатељима и друговима.

Зато, ожалошћени хришћани, преданост покојникова своме позиву, његова скромност и благост, сталан рад и спрема, нека нам буде пример вршења наше дужности свуда и на сваком месту, јер баш живот и рад покојников учи нас још и томе, да успомена добра, корисна и примерна рада у животу, преживљују

смрт. Људи умиру, али добро којим су задужили друштво, остаје и прелази на потомство и живи вечито.

Те врлине, које су покојника красиле, нека су утеха ожалошћеној породици, сродницима, друговима и пријатељима, молећи се Богу, да души покојнога Николе дарује рајско насеље. Амин !