Српски технички лист

[

| 2 |

|

Покојни Стаменковић био је човек веома тихе и благе нарави И кад га је каква неправда тиштала, и кад је имао разлога да се љути, никада није чинио испаде, ни речима ниу тону говора. Увек је остајао хладан и одмерен. Ко га није изближе познавао, по његовој спољашности, по пуноћи његова тела, никада не би мислио да располаже толиком вољом за рад, толиком вредноћом и истрајношћу у сваком послу, којега би се латио.

У интимном друштву радо је се хтео и нашалити. По свршетку дневних послова, свратио би око 7 часова у вече на чашу пива код „Хајдук Вељка“ где је пуних двадесет и пет година редовно долазио, али никада не би остао дуже од осмога часа. То му је било све задовољство, сав луксуз. Покојник је имао доста и хумора, те су га другови и с те стране морали волети. Једном се приликом у кругу представника наше лепе књижевности поведе разговор о песништву. У препирци о томе, наш покојник више у шали узе тврдити, да је прављење стихова ствар безначајна и да он не налази у томе никакву особиту даровитост. Да би то доказа), седе преко ноћ, шале ради, да опева један сувремени догађај. У то је време била на окупу Народна Скупштина у Нишу, а на дневном реду дебата о карлсбадском аранжману, пок. Стеве Д. Поповића, белог. Он узме за сиже свог спева, тај аранжман и подражавајући десетерац народних песмама Вишњићевих и неколицину наших песника: Змај-Јована, Ђуру Јакшића Лазу Костића и друге, сутрадан донесе те своје имитације и изазове не само смеј својих „противника“ него и њихово дивљење, јер нико није могао ни помислити, да би и Никола био у стању певати и то још тако лепо подражавати песнике, који су као такви стекли гласа и остали чувени.

Рад Николин на општем добру налазио је признања и на највишем месту. Покојни је Стаменковић одликован орденом Св. Саве УМ. и Ш. реда, Св. Ане Ш. реда, Кара-Борђевом Звездом Ш. реда, Белим Орлом, ТУ. реда, и медаљом Срп. Црвенога Крста.

У овом свечаном тренутку вечитога растанка, молим те драги друже наш да примиш захвалност нашу за сву твоју љубав према Удружењу, за сав труд твој, који си несебично улагао, да допринесеш добру народа твог. Нека т' је светао спомен међу нама !

У допуну овога помена доносимо редом и говоре, које су на растанку са мртвим телом покојниковим држали неколико пријатеља и поштовалаца његових, као представници грађанства, професорског колегијума, ичжењера и ученика

његових.

Реч г, ДРАГУТИНА ДИМИТРИЈЕВИЋА свештеника у Вазнесенској цркви.

Вршећи своју дужност, као војник на стражи, пао је радећи за добро своје отаџбине и напретка друштва један између првих наших грађана; угасио се живот једном од најбољих радника ; изненадно је умро Никола Стаменковић професор српског Универзитета, оставивши да за њим доживотно жале петоро још незбринуте деце, рођаци, пријатељи и другови, |

Данас се полако приближују гробу телесни, остаци умрлог Николе остављајући у превеликом губитку породицу другове и пријатеље; још само неколико тренутака и предаће се земљи што је њено; другови ће за навек изгубити ис-

крена друга, грађани врсна грађанина, друштво корисног члана, рођаци и при-