Српски технички лист

___т __

менковић. Да се оснивањемјош једног засебног листа— органа Удружења — не би ометао покушај крагујевачки, на штету опште ствари, напред поменути је лист примерном предусретљивошћу покретача уступљен за „орган Удружења, и Стаменковић му је одмах за тим постао и уредник, тако, да је већ 3,и 4. свеска за март—април 1890. изашла под његовим уредништвом. Он је тај лист уређивао и даље, све до краја 1891. а за тим и по други пут од јуна 1895. до краја 1903. године. И као уредник тога органа друштвеног и иначе он му је био уједно и један од највреднијих сарадника. Покојник је често и дуго време бивао члан Управног Одбора Удружења. Године 1901 био му је потпредседник, а 1902. и 1903. председник.

Покојник је патио од срчане болести, којој, преоптерећен многобројним пословима, као да није довољно озбиљне пажње поклањао, тако да је у јеку рада морао подлећи.

Дана 12. јануара по завршетку седнице професорског колегијума, у 7 часова у вече, оде дома да се спреми за Ниш, камо је морао поћи тога вечера да продужи комисијски рад за оцену електричнога постројења варошког. Тога се вечера опрости са својима — за навек. Сутра дан већ у 8 часова изјутра, заказао је седницу, а у подне за ручком, пријатно расположен, ђеретао је са друштвом, као и обично, док му од једном позли, диже се и одеу своју собу и за кратко време, од не пуна два часа издахну у наслоњачи са речима „ја сам свршио.“

Спроводу посмртних остатака покојникових у Београду 15. јануара одазвали су се сви редови грађанства онако како је својим радом у пуној мери и заслужио. Удружење је инжењерско учествовало на спроводу корпоративно, а потпредседник његов, г. Кирило Савић управник грађења нових железница, поздравио је мртво тело покојниково пред станом његовим. Говорима су се опростили још: у цр кви г. Драгутин Димитријевић свештеник, коме је, чудним случајем, пре девет

година пало у део, да као тадашњи ђакон крагујевачке цркве, изговори опроштајну реч пок. Селесковићу; на прагу црквеном опростио се са покојником г.Јевта Стефановић, професор, у име колегијума универзитетског, а на гробу, ђак покојников г. Драгутина Бранковић техничар, у име његових слушалаца. У свима тим говорима дават је израз болу за губитком племенитог човека и грађанина, вредног радника на јавним пословима, доброга друга и пријатеља, нежног родитеља и савесног учитеља.

На лепом пролетњем дану, какве нам је ова година целе зиме у обиљу донела, спровод се крену из цркве пут Теразија, да се заустави пред станом по“ којниковим. Благо сунце беше обасјало ковчег у коме почивају трошни остаци драгог нам Николе, М сада наступи призор, који се неће лако изгладити из сећања учесника. На стану покојникову отвори се прозор један и појави се старица једна и настаде јаук, који до дна душе потресе све присутне. То беше ојађена мати покојникова, скоро деведесетогодишња добра душа, којој би суђено, да дочека овакву неизмерну жалост под своје старе дане, да сахрани јединога сина, понос и потпору старости своје, хранитеља петоро унучади своје! Доиста страховита судбина !

А шта да речем о нејакој, незбринутој дечици покојниковој > Она су сирочад, највише изгубила. Изгубила су хранитеља, изгубила су, као што рече свештеник — беседник, и оца и мајку.

О ви, многобројни пријатељи и поштоваоци покојникови ! на вама је да се покажете људи, да и делом докажете да сте га волели, да вам је драг био. Нађите се сирочади његовој у невољи њиховој, прихватите их, упућујте и саветујте, гледајте да им колико толико бол ублажите, да им бар унеколико

замените Незаменљива !