Српски технички лист

_— 92 —

и један, који нама Србима даје врло мању сведоџбу о умешности и свести. Погледајмо наше друге вароши какве су, па ћемо доћи врло лако до уверења, да Српски Народ највећма воли да живи у страћарама и у нечистоћи; да није способан за варошки живот или да је крајње сиромашан.

Па може ли се томе помоћиг Ми мислимо да може.

Дуг би пут био, ако бисмо хтели поћи трагом других народа, који су се поступније развијали но ми. Много бисмо мастила и артије морали утрошити да убедимо грађане да треба више прегаоштва. Не верујемо да бисмо икаквим срествима и разлозима могли убедити наше оце отаџбине да треба за Београд нешто жртвовати. Државна власт има много пречих послова но што су послови око бриге за напретком престонице. Важнија су много питања партијско политичке природе. Сама општинска управа, спутана законом и склопом општинског одбора, и поред најенергичнијег председника општине, немоћна је. Па ко ће онда»

Ми мислимо да би се то све једним махом решило само по себи ако бисмо примили једну стару идеју, ако бисмо проглавили Београд за слободну варош по примеру Хамбурга и Бремена.

Тада би се Београд населио убрзо људима трговцима, људима предузимљивим. Трговина би кренула живо унапред, индустрија би добила полета и начинила би убрзо од Београда модерну напредну варош.

Истина у том би случају Београд изгубио и ово мало обележја по комо се познаје да је српска варош. Трговачке фирме не би носиле на крају „вић“. А најзад зар и данас стојимо сјајно у том погледуг

А шта ћемо с престоницом»

Па и онако наша скупштина жели да је премести, Нек се обнови време Цара Лазара; само нека буде више среће и напретка.

16

Наши путови и један предплог за њихову оправку у овој години.

И ове године, као и свих раних, подигла је се повика и у Народној Скупштини и у јавности против лоших пулова у нашој зе-

мљи. Ова повика нарочито се појача с јесени и пролећа сваке године, што је сасвим и при-

| онда, разуме се, сви се дигну против

родно, јер су услед мочарног времена, путотови тада најкаљавији, па и за саобраћај најтежи и најнезгоднији. Кривица се тада обично сваљује час на инжењера, час на полициске власти, ма да, кад би неко хтео да буде правичан и да дубље потражи праве узроке рђавим путовима, не би нашао кривице ни код једних ни код других, већ напротив, код нас свију, код нашег општег друштвеног зла — садањег изборног система и отуда потребне популарности. Ма како да су вредни инжењери и вољни да путове што боље оправе и ма колико им чак и полициске власти у овоме излазиле на сусрет, ипак данас је немогуће извршити оправку путова онако како би се желело и како би требало да буде. Може се слободно рећи, да данас нема у целој Србији ни једног председника општинског, који би био у стању да целу своју општину истера на оправку пута. И при највећој његовој вољи то му није могуће извршити, јер је ауторитет и општинске и државне власти јако опао, а ко би ипак од њих покушао да га поврати, тај га више никад не би био општински председник. Доба у ком живимо, каже се, рачунско је, па и сироти општински председници раде сарачуном. Да се не замере својим бирачима, да би их ови бирали и идућих избора, пустили су да иде како иде, да ради на путовима ко хоће и како хоће, нек се само вози, без обзира, шта ће после бити !

Председници дакле воде свој рачуна општине и синови Србије не воде никакав рачун ни у данашње рачунско доба, јер да воде рачун колико толико тачан, они би се брзо уверили, да се оваквим радом не само неће стећи никакав народни казитал (а 10 су у првом реду саобраћајна средства), већ се растиче и опште народна и приватна имаовина. Путови остављени овако на милост и немилост појединаца, природно је да не могу бити добри. Док је један своју деоницу оправио, други тек је почео а трећи, знајући да му нико ништа неће, и не помишља о оправци. Нађе ли се при свем том какав полициски чиновник да овом жалосном стању стане на пут, да све једновремено истера на кулук и цео пут колико толико оправи, —

њега, па као људи од политике и утицаја — одмах га, преко пријатеља, преместе на други крај Србије. При овом општем злу, природно је, што се скоро сви полициски чиновници угибају и не смеју ни да помисле на крај-