Српски технички лист

— 120—

„Драг. Мирковић тражи да се односно казне даду инспектору већа права него начелнику, јер носи и сву одговорност за рад у својој инспекцији.

К. Д. Главинић истиче да се тиме олакшава рад и самом Министру.

Д. Масла% објашњава да начелник реферише и ради у име Министра, те управо тиме самим има и сву власт.

7. Смедеревац налази да би било нелогично дати инспекторима већа права него начелницима.

М. С. Милошевић налази да би било неприродно одузети начелницима то право. Казне су у опште за школована човека тешке са моралног гледишта и с тога је мишљења да то не треба ни давати појединцима на оцену, већ телима састављеним најмање од 4 лица.

Ст. Миросављевић слаже се са г. Милошевићем. Стога тражи да се избрише право кажњавања. Шеф има право да опомене и да реферише чиновника Министру, али не треба му дати право кажњавања. Ми немамо као у војсци „правило службе“, а и не треба нам; кривице се иначе не могу све предвидети.

Вл. Митровић налази да је незгодно да се враћамо на ствари, које смо једном свршили. Морамо шефу дати право казне, а он ако је стручан и разуме посао, неће се без потребе користити тим правом. Ако нпр. један чиновник неће да ради, како ће изгледати, ако шеф не може за то ни да казни.

Драг. Мирковић,у свему се слаже са г. Митровићем и тражи да се шефу даде и право кажњавања, јер то је и у интересу самога посла.

/. Смедеревац се такође слаже са г. Митровићем и тражи да се шефу даде право казне. Од казне се добри службеници не плаше, а нељуде и нераднике треба кажњавати. Судије су нпр. по закону слободни, али они то злоупотребљавају. Позивима зову грађане нпр. у 8. а они долазе тек у 11 сати. То је неисправност и такве чиновнике треба кажњавати.

„Драг Мирковић додаје још, да сваки кажњени има и право жалбе на казну.

М. С. Милошевић пребацује себи што је сад говорио против једне ствари која је већ раније била решена без његова присуства. Али налази да је ово питање важно, те га треба добро проучити.

Има разлога и за кажњавање, али то је неодређена ствар, са којом се не постиже што се жели. Понова истиче, да право изрицања казне не треба давати једном лицу, већ телу састављеном из више људи па ће се онда и замерке тиме избегавати.

В. Ђурић вели да би било незгодно, ако се инжењер жали на казну, па је Министар обори. Онда један мора бежати из Инспекције.

К. Д. Главинић наводи да је ово већ прим-

љено за инспекторе, а овде се може говорити за начелнике. Уместан је и захтев г. Милошевића : да буде више судија; али се и инспекторима и начелницима мора дати право кажњавања, а кажњени се могу жалити.

М. 7. Смиљанић констатује да су се готово сви говорници изјаснили за казну, само треба изабрати згодан начин за то и оставити право жалбе на казну.

/. Илкић налази такође да инспекторима треба дати право да кажњавају, али начелници да то одобравају, као и да предлажу казне за инспекторе.

Вл. Митровић као члан ужег одбора вели да су начелнику дата мања права с тога што је он близу Министра; па коме би се онда кажњени жалио на начелника, кад овај све у име Министра ради >

М С. Милошевић вели да је и неприродно да инспектор има већа права од начелника. Треба начелнику дати право да казне одобрава или не одобрава, а оставити право жалбе против његове

одлуке.

К. Д. Главинић напомиње да је ова ствар 03биљна и треба се добро о њој размислити. Да ли да казне разматра Савет свију начелника, или сам Министар >

Чл. 34. по коме начелници одобравају кредите до 1000, а пројекте до 15000 динара.

Ј. Илкић тражи да се дода: „на један објскат“ 1000 дин, а не неколико пута по 1000 дин., па да се одредба изигра.

М. С. Милошевић тражи да начелници не о: добравају ове кредите независно, већ мора бити неке концентрације. Тражи да све те кредите одобрава начелник рачунског одељења, а на предлог појединих дотичних начелника.

Драг. Мирковић објашњава да је тако и пред-

| виђено: јер све исплате наређује начелник рачун-

ског одељења.

М С. Милошевић истиче да су сви кредити на једном буџету, па се, вели, може десити случај: да сва 4 начелника једновремено одобре по 1000 дин. а да толико кредита у буџету нема,

К. Д. Главинић примећава да ствар не стоји баш тако. Буџет се довољно детаљише по позицијама и сваки начелник зна величину својих позиција, па се при одобравању кредита према томе и управља.

Ј. Смедеревац потпуно се слаже саг. винићем.

Ст. Миросављевић наводи, да се тако прави и буџет Мин, Војног. — по одељењима и позицијама. Налази да је 1000 дин. једна ситница, неће

ни долазути у Мин. тако мали послови, те треба све ове одредбе избрисати.

Ј. Илкић полаже много на споразум начелника са рачунским одељењем, а право одобравања због хитних случајева треба предвидети,

Гла-