Српски технички лист

ВОЈиЗа

У Београду Недеља 14 Августа 1911. 1.

ГОД. ХХИ

СРПСКИ

ТЕХНИЧКИ ЛИСТ

ОРГАН УДРУЖЕЊА _ СРПСКИХ ИНЖЕЊЕРА И АРХИТЕКТА.

САДРЖАЈ : Београдски Кеј од Ј стр. 277. — Нешто о локомотиви с прегрејаном паром. Пише Милин Гребенаровић диплом. машин. ниж. Стр. 278. — О регулисању река у садашњости и будућности стр. 278.— Делење угла на троје графичком методом стр. 282.— Вести стр. 283.— Члановима Удружења стр. 284.—

БЕОГРАДСКИ КЕЈ.

Један од доста тешких техничких проблема, који има да реши грађевинско одељење града Београда, јесте несумњиво проблем о фундирању кеја на Сави.

Београд је на ушћу Саве у Дунав и у таквом положају, да матица савска дере нашу обалу. Дубина Саве на нашој страни врло је велика, ако се не варамо при великој води износи преко 13 метара, док је на левој обали плићак, тако, да се може газити на даљину од 50 — 60 метара.

У своје време, када су под управом нарочите комисије, којој је био на челу пок. проф. Н. И. Стаменковић, отпочеле детаљне студије о великим радовима Општине Београдске, израђен је детаљни програм рада, изређени су потребни претходни радови па и пројекти за све, па и за кеј.

Доцније су долазили и страни експерти да оцене све пројекте, и том је приликом професор Чоке нарочито дао своје мишљење о конструкцији кеја. Том је приликом нарочито нагласио, да се трпанац у Сави неће држати и предложио је свој начин пневматичког фундирања.

Како је могло доћи до тога, да се сасвим занемари мишљење једног стручњака светског гласа као што је професор Чоке, ми не можемо да објаснимо.

Вероватно да је метод фундирања био општини врло скуп.

Али је сад узалудно и објашњавати, јер је рђаво искуство с трпанцем већ плаћено.

Међутим, још док је био пок. проф. Стаменковић у животу, ми смо били предлагали један метод фундирања који нам и данас изгледа и остварљив и сразмерно умерене цене, Тај нам предлог у оно доба није прихваћен, те га с тогаево подносимо и сад ако ни за шта друго, а оно бар као једну идеју више.

Према сондажи вршеној у своје време, корито савско има горњи слој алувијалних наноса а испод тога слој стене. (Стена има прилично равну површину благо нагнуту. Не зна се нити се према податцима сондаже може знати, каква је моћ ношења алувиалног слоја, али професор Чоке био је'убеђен, да би се у том слоју побијени шипови могли добро држати и служити за фундирање.

Акоје тако, ако има вероватности да је слој над стеном довољно чврст да може носити зид, онда би се можда могло радити

"и овако.

По целој основи имали би се побити шипови у подесном размаку тако, да послуже као нека врста скелета. Између шипова наравно избагерованој основи могле би се спустити лађе пуне камена.

Ово би се спуштање вршило низ шипове. Димензије лађа (неврата или великих сандука) подесиле би се тако да се могу уклопити згодно између шипова и наслагати једно на друго као велико камење у зиду. Овако би се слагало до мале воде а одатле би се могло почети зидање. Сандуци би држали шипове у чврстој унакрсној вези и цео фундаменат би чинио чврсту целину.