Српски технички лист

=

БРОЈ 38

У Београду Недеља 19 Августа 1912. год.

ГОД. ХХШ

|:

ОРГАН

СРПСКИ

ХАНИЧКИЛИС

УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ИНЖЕЊЕРА И АРХИТЕКТА

САДРЖАЈ: О одржавању путова од А. К, стр. 257. судске палате у Софији стр. 260.

Стечаји : за израду пројеката за царски двор у Софији и за грађење

О одржавању путова,

Најважнији услов за добро стање путова јесте брижљиво одржавање, које треба да одговара стварној потреби.

Пре свега мора се обратити пажња на брижљиво чишћење и одржавање јаркова и пропуста, на одржавање падина-бокова насипа и усека, попречног нагиба пута ради отицања воде и довољно чврсте површине пута.

Прашине ни блата у опште не треба да има на путу, али, ако се силом околности не може потпуно одстранити ни уклонити, онда ни у коме случају не треба допустити, да прашина или блато имају дебљи слој од 1 до 0 см. зато раздробљени материјал треба често метлом чистити. Ако се прашина редовно чисти или погодним пачином спречава стварање исте, спречава се п стварање блата. Блато се обично чисти само при влажном времену док је расквашено и житко. Тај се посао ради помоћу гвоздених кукастих лопата, које не смеју бити сувише тешке, да не би раздрмале и скидале збијени шљунак са подлоге пута. Блато, скинуто с пута, треба колима одвући у страну чим се стврдне, иначе ће се опет вратити на пут као прашина.

да би се шљунчани застор на путу одржао треба, на првоме месту и колико је год могуће, спречавати, да остају утисци-усеци колских точкова, а то важи нарочито за нове скоро оправљене путове. (Ово се може лако постићи на прост начин, ако са таква места препрече крупним камењем и возари натерају, да возе другом страном пута. Згодним премештањем тих привремених брана (разумесе само дању) може се саобраћај упућивати тако згодно, да кола иду по целој површини пута а не само једним утрвеним коловозом, а тиме се постиже, да се цела повр-

шина пута подједнако и равномерно набија и да усеке једних точкова ниште и уравња вају други точкови, док се пут, односно шљунчани застор не збије тако, да точкови не могу остављати видне усеке. Разуме се, да дубље и јаче усеке од колских точкова треба попуњавати шљунком, али се при томе мора пажљиво поступати, да се одржепопречпи нагиби пута, како се не би десило да ивице пута постану више него средина, у коме би се случају вода 34државала на средини и јурила средином пута кварећи подлогу или се данима задржавала на самоме путу, место да се одмах попречним нагибом слије у ровове дуж пута, који треба да одведу ту воду. Најбоље је допуњавати шљунком улоке кад је врсме влажно и кишовито, али се несме увек чекати на то, него треба благовремено допуњавати.

Када је пут израћен од рђавог материјала онда се — природно и врло брзо и врло често квари, па су му потребне и врло честе оправке, а то нарочито онда, кад се у тотреби сувише ситан материјап. У таквоме случају најбољи је пут — шљунчани застор откопати до извесне дубине, — што зависи од каквоће материјала (рђав, гори, најгори), — џа рђав материјал "избацити и заменити добрим.

Кад настане потреба, да се пут поново наспе, онда предходно треба површину пута очистити од прашине, земље и блата, па после гвозденим грабуљсма, а још боље пијуком, изгрепсти тако, да површина буде што рапавија и оштрија. Овако разгребену и разривену површину треба добро полити водом па преко тако рапаве и поквашене површине насути шљунком итуцаником, јер се само на тај начин може везати стари шљунчани застор са новим.

Ако се за насипање употребљава речни шљунак, онда га при вађењу треба посејати