Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО К010

Год. I.

осим нешто преко двеста хиљада Румуна, Јевреја и Цигана. У Црној Гори, српској кнежевини, има око триста хиљада становника. Сви су Срби осим неколико хиљада Арбанаса. Срба има дакле преко шест милијуна. Кад би сви Срби били скупа, то би била лепа држава, која би могла напредовати као мало која. Раз лике су у говору код Срба мале и незнатне, у ношњи има већ према крајевима, у којима живе, више разлике, а друкчије је Србин Црногорац, што и Херцеговац, Херцеговац, што и Босанац, Босанац исто што и Србијанац, и Хрваћанин што и Сремац, Бачванин исто што и Банаћанин. Ми

~г*

Српска породица из Восне.

зг-

-6%

ћемо доносити слике Срба из различитих крајева, да се тако на слици упознамо и видимо и поздравимо у овом нашем „Српском Колу". У овом броју доносимо Србе из Бос.не.

Смрт мајке Југовића. (Из Хрватске). Бога моли Југовића мајка, Да јој Бог да очи соколове И бијела крила лабудова, Да одлети на Косово равно, И да види девет Југовића И десетог стар-Југа Богдана. Што молила Бога, домолила; Бог јој дао очи соколове И бијела крила лабудова*

Она лети на Косово равно, Мртвих нађе девет Југовића И десетог стар-Југа Богдана. И више њих девет бојних копља, На копљима девет соколова. Око копља девет добрих коња, А пред њима девет љутих лава. Тад завришта девет добрих коња, И залаја девет љутих лава, А закликта девет соколова. И ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила, Већ узима девет добрих коња, И узима девет љутих лава, И узима девет соколова, Пак се врати двору бијеломе. Далеко је снахе угледале, Мало ближе пред њу ишетале, Закукало девет удовица, Заплакало девет сиротица, Завриштало девет добрих коња, Залајало девет љутих лава, Закликтало девет соколова. И ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила. Кад је било ноћи у по ноћи, Ал' завришта Дамјанов 1 зеленко; Пита мајка Дамјанове Љубе: „Снахо моја, љубо Дамјанова, „Што нам вришти Дамјанов зеленко? ,,Ал' је гладан шенице бјелице, „Али жедан воде са Звечана?" Проговара љуба Дамјанова: „Свекрвице, мајко Дамјанова, „Нит' је гладан шенице бјелице, „Нити жедан воде са Звечана, „Већ је њега Дамјан научио, „До по ноћи ситну зоб зобати, „Од по ноћи на друм путовати: „Па он жали свога господара, „Што га није на себи донио!" И ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила. Кад у јутру данак освануо, Али лете два врана гаврана, Крвава им крила до рамена, На кљунове б'јела пјена тргла; Они носе руку од јунака, И на руци бурма позлаћена, Бацају је у криоце мајци. Узе руку Југовића мајка, Окретала, превртала с њоме, Па дозива ЈБубу Дамјанову: „Снахо моја, љубо Дамјанова, „Би л' познала, чија ј' ово рука?" Проговара љуба Дамјанова:

1 Дамјан се иначе аове у пјесмама Бошко Југовић.