Српско коло

Год. I.

СРПСКО КОЖ)

Стр. 3.

„Свекрвице, мајко Дамјанова, „Ово ј' рука нашега Дамјана, „Јера бурму ја познајем, мајко, „Бурма са мном на вјенчању била". Узе мајка руку Дамјанову, Окретала, превргала с њоме, Пак је руца тихо бесједила: „Моја руко, зелена јабуко, „Гдје си расла, гдје л 1 си устргнута! „А расла си на криоцу моме, „Устргнута на Косову равном!" Надула се Југовића мајка Надула се па се и распала. 1

Ко ирави законе и иравицу у наше вријеже. Све се ми тужимо, како закони нису добри, па нас убијају. Тужи се свако, а богме највише човјек ратар. А има право. За њега, који не учи школа и који не иде много по туђем свијету треба се закон на боље побринути. А то баш није. Зато се ратар тужи увијек на законе и правице. И би рекао ко то слуша: Е баш зло раде они који праве законе и правицу, што заборавише на ратара, па се овако мучи. То су баш душмани његови. Тако би рекао онај, ко не зна, шта је у том криво. Али онај, ко зна, шта је ту криво, казао би: Ох, ко им је крив, што се туже. Закони су у њиховим рукама, па ако не ваљају, сами су криви, што не направе бољих. Ето, браћо, то је оно чудо. Народ у наше вријеме прави законе, па опет му баш никако нису у вољи. Ви ћете се смијати и крстом крстити, кад ја кажем, да ви законе правите. Какви ми, жалосна нам душа, рећи ћете. Да их ми правимо друкчије би било. Зар ми ратари да правимо законе, над којима свака шуша хоће да се истреса и да нам заповиједа. Али нека се не смије нико, јер ће му бити мрско, кад послије види да ја имам право. Некада је један човјек правио законе. То је био владар у земљи (краљ или цар, како гдје). НЈто је он хтио, то је био закон или још боље каже се: царска воља била је закон. Али су људи видјели да то није добро, јер може онај један бити будала, луд, покварен рђав човјек, па може свашта починити. Зато се стадоше отимати и бог-а ми начинише, да више владар у земљи не може све и сва, што хоће радити, па* ни за-

1 Има људи, који од жалости плачу, а ама их опет, којп трпе и сузе не пусте Учеви људи кажу да је људима лакше, кад плачу, па да им је плач чак и здрав, јрр се гоје, али вато опет она жалост, кад човјек не плаче, убија здравље. Тако је и Југовића мајка трпјела и трпјела, док није скиснула од јада. Ето, вндиш, како народ сам дође на исто, на што и учени људи.

коне правити. Под законима живе милијуни људи, па је право, да се и њихова ријеч чује, кад се закони праве. Ако начине рђаве законе, неће барем моћи другог кривити и тужити се на њега. Тако је дошло до тога, да народ себи законе прави. То је оно, што је одмах у почетку споменуто, али ви свеједно не вјерујете. Чујте зато даље. Народ се не може сав састати, ни у какву послу, па ни законе не може правити сав. Јер ко би милијуне људи скупио на једно мјесто. Па да се и скупе, не би се могли договорити, јер како би се чула ријеч у таквој рпи. А онда још нешто. Сваки није ни толико паметан, да зна законе састављати. Није то као маљем ударити или пером загрепсти. Треба ту памети. Зато су људи одредили овако: Кад се сви људи у једној држави не могу састати и договорити, онда нека у сваком крају или котару изабере народ једног, који ће у име тога народа имати ријеч, кад се закони праве. Таквијех људи, које народ бира, да у име њега законе праве, који дакле народ заступају, нема у свакој држави једнако, негдје их има више, а негдје мање. Кад се сви ти заступници састану на оно мјесто, гдје се закони праве, зове се та њихова скупштина сабор, а кућа у којој се они састају, зове се саборница. Тај сабор прави законе и правицу. Тако је у свој нашој држави: Аустро-Угарској, па и у овој краљевини: Хрватској и Славонији. У краљевини Хрватској и Славонији има у сабору осамдесег и осам (88) заступника који праве законе. Народ бира сваке пете године те заступнике. Сваке пете године распусти се сабор, одреде се нови избори и опет се бирају заступници или посланици. И тако је увијек. Сад, какве заступнике народ изабере, такви ће му бити и закони, тако ће му и бити. Ако изабере добре, биће и закони добри, ако рђаве биће и закони рђави и народу зло и наопако. То је све у народној руци, јер заступници су само слуге народне, које народ бира, да законе праве, а ако не ваљају, може им народ и одузети ту част. Ето дакле, сад реците; је ли истина, да народ прави законе. Неко ће рећи можда: свеједно не прави народ закона већ заступници. Али ја му н* ћу остати дужан одговора. Кад се дружина у једној кући договори, да би требало купити коње или волове, она одреди једног да то уради, јер сви не могу ићет. Сад ако он добро уради и купи добре коње, биће и дружина задовољна. Ако дружина изабере кога лудог и суманутог или неваљалог, није он крив, ако зло уради, већ дружина. Она га је одредила, па нека и трпи. Тако је то. Дакле не ирави више закона ни цар, ни краљ, ни бан. Законе прави сабор, кога народ бира сваке пете године. Краљ само потпи-