Српско коло

Број 4.

Загреб, 15. (28.) новсмбра 1903.

ГОД. I.

Излази 1. и 15. дана — у мјесецу —

Цијена -за Ауетро-Уга]!ску: на годину К 240 на по године . К 1'20 на четврт год. К —'60 За друге земље: на годину 4 круне. Поједини бројеви 10 пот.

СРПСКО

НАРОДНИ ЛИСТ

Огласи рачунају се по цјеновнику. Ако се више од три пута увршћују, рачунају се јефтиније. —-—

Уредништво се налази у Николићевој улици бр. 8. Писма се шаљу на уредништво „Српског кола народног листа". Руко— писи се не враћају.

Издаје: Друштво „Српско Коло" (д.-д.)

Уређује: Уредништво „Н. Србобрана"

Крсно име. Сваки Србин има по један дан у години, којега он слави, и то се зове Крсно име, Слава, Свечарство, Свети, Свето и Благ дан. У Хрватској, Далмацији, Босни, Херцеговини и Црној Гори назива се Крсно име, у Бачкој, Банату и Сријему и Србији зове се Слава, Светац, Свечарство, и кад хоће да дозна, кад слави, пита један Србин другога: Еоју славу славиш или кад си свечар ? У једном дијелу Старе Србије, на Косову пољу и око Призрена чује се име Свети, а у другом дијелу Старе Србије и у Маћедонији пита се: коју службу служиш или: шта чиниш, а одговара му се на то: Ја служим сввтога Николу или: ја чиним светога Јована. Како се крсно име или слава слави, и ако је слично, није свуда све подједнако, и можемо рећи да у сваком крају, има разлш-е код прослављања. На сам дан славе пошље свечар свијећу, тамјана и уља (зејтина) као поклон цркви. Ко може, тај позове и свештеника, да ирекади и да очита кољиво, ако га прави. Кад буде око пола ручка, онда запале воштану свијећу, донесу тамјана и вина, те устану у славу : помоле се Богу, једу кољиво обреде се вином напијајући „у славу Божју" ево ову прелијепу здравицу, која само може нићи из народног срцаидуше: „Пићемо у прелијепу славу Божју. Да нам помогне Бог и лијепа слава Божја! Који год у славу Божју устајао те је спомињао и њој се молио, њему и помогла души и тијелу; који ли је заборављао ил' у страху ил' у стиду, ил' у своме сагрјешенију, те је не споменуо, Бог и лијепа слава Божја њега не заборавила, но била му најбоља помоћница души и тијелу", и ломе (домаћин са свештеником или с ким другим, ако нема свештеника на ручку) крсни колач, који мора бити од пшенична брашна у кисело умијешен и нашаран поскурњаком. (Поскурњак је крст на средини колача са словима:

1С

хс

КА

то је грчки и чита се овако: Исус Христос ника, а српски значи: Исус Христос побјеђује). Једну

четвртину од тога колача даду свештенику, Једну домаћици (поскурњак), а двије они једу и пјевају у славу: Ко пије вино ва славе Божје, ГГомоз' му Боже и славо Божја! А шта је љеише од славе Божје И од вечере с правдом стечене? Потом сједну опет, и пијући и једући разговарају се и пјевају до мрака. У неким крајевима домаћин не сједа за сто, него стоји гологлав и служи гостима вино и ракију. Жена слави мужевљево крсно име, баш ако би јој муж и умро: Помоз' Боже и свети Ђорђије! Крсно име господара мога. Ето, то је главно код славе, а сад ћу вам рећи, да крсно име или славу имамо само ми православни Срби. У јужној Далиацији и Херцеговини има и римокатолика, који славе крсну славу, а код неких муслимана у Босни и Херцеговини сачувала се успомена, да су и они некада славили крсно име. То значи толико, да су били некад православне вјере. Знам да ћете ме запитати, откуда нама Србима тај лијепи обичај крсне славе. Ево одговора: Чули сте, да је био некад земан, кад ми нисмо били лијепе Христове вјере, већ смо вјеровали у више богова и божица, вјеровали смо чак и у виле, змајеве, вјештице и тако даље. Али осим тога имао је сваки Србин још и свога домаћег Бога, у кога је вјеровао као у заштитника куће и огњишта свога. Кад се међу Србима прије једанаест стотина година почела проповиједати Христова наука, нијесу Срби одмах тако лако примали нову и одрекли се старе вјере. Тешко се њима било одрећи њихове старе вјере, па тако и свога Бога, кућњег заштитника. Проповиједници православне вјере видјели су то, па су рекли тада Србима: Добро, имајте ви и на даље свога кућног заштитника, али га узмите између хришћанских светитеља. И тако је једно племе узело св. Николу, друго св. Јована, св. архиђакона Стевана за свог заштитника, па је тако остало до данас, а с тиме и стари обичаји. Ето видите дакле како је постало у нас крсно име и како од давних давнина потјече тај лијегш обичај у нас. Рећи вам морам још и ово: Кад се крсно

Чувајте и остављајте сваки број овога листа, јер ће вам требати и послије, да га читат