Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО КО.ЛО

Год. I.

име слави, треба га славити скромно, о што мање трошка, јер је то Богу и крсном светитељу мило и драго. Било је таких Срба, који се славећи славу затару, па касније кукају цијелу годину. То не ваља никако. Данас је, хвала Богу, дошао и Србин до тога, па види, да не треба заборављати своје крсно име, али да га треба што скромније прослављати.

Ко крсно иже слави, онож и пожаже. (Народна песма.) Што протужи рано у недељу, У недељу прије јарког сунца, У Соколу граду бијеломе, У тамници Петра Мркоњића?

- Г''.-— ^

<Г§

Херцеговци око Невесиња

Огласује, да је соко сиви, По истини војвода Тодоре. Ако тужи, за невољу му је: Сутра му је крсно име свето, Крсно име свети Ђеорђије, А нема га чиме прославити, Пак братими капиџију млада: „Богом брате, капиџија млади, „Отвори ми на тамници врата, „Да ја идем Петру Мркоњићу, „Да се молим Пери господару, „Да ме пусти на Бога на јемца, „Да отидем на вашу чаршију, „На чаршију тамо међ' трговце, „Да попросим и леба и вина, „Да нараним сужње по тамници,

„Ради Бога и крсног имена". Капиџија за Бога примио, Па он пусти војводу Тодора, Пусти њега Петру Мркоњићу, Пусти г' Петар на Бога на јемца. Оде Тодор тамо на чаршију. На чаршију тамо међ' трговце. У Тодора нигде ништа нема Разма једни ножи позлаћени; Сребрни су, пак су позлаћени; Он износи ноже међ' трговце. Трговци му цијенили ноже: Та један му два дуката даје, А други му три дуката даје, Трећи смисли и Бога и душу, Те му даде четири дуката. Дукат узе леба бијелога, Други дукат вина и ракије, Трећи дукат сваке ђаконије, И убаве оне јасне свеће, А четврти дукат оставио, Да дарује сужње по тамници Ради Бога и крсног имена. Па је Тодор ужегао свећу, Па отиде доле у тамницу, Те ставио сужњем вечерати. Вечерају, пију ладно вино, Сетише се лепе славе Божје, Уста Тодор, у славу напија: „0 убава лепа славо Божја! „Свети Ђорђе, крсно име моје! „Опрости ме тамнице проклете!" Теке Тодор у славу напија, У то доба јунак пред тамницу, Пак дозива војводу Тодора: „Чујеш брате, војвода Тодоре! „Оди к мени, брате, пред тамницу, „Да ти кажем до две до три речи". А беседи војвода Тодоре: „Опрости ми, незнана делијо, „Ја бих каил пред тамницу доћи, ,,Ал' је пуста синоћ затворена, „И кључеви двору однесени". „Оди к мени, војвода Тодоре! „На тамници отворена врата, „Отворена врата деветора „И десета брава дубровачка". Тад изиђе војвода Тодоре. Пред тамницом чудан добар јунак, На витезу коњу зеленоме, И на њему чисти зелен скерлет, На глави му красан самур-калпак, За калпаком ноја птића крило, Те сен чини коњу и јунаку, Да му лице не смагне од сунца; Пак Тодору јунак проговара: „Чујеш брате, војвода Тодоре! „Ти се дижи ноћас из тамнице,