Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО К020

Год. I.

ступци, не сме народ читати. Тако су они наши народни пријатељи у Загребу морали штампати лист по други пут уз велик трошак и изоставити све оно, што се властима не допада. Па отуда ови бели ступци. Ето, што се догађа с новинама, које бране народ, па тако и с нашим „Србобраном". Па тако ће радити и са нашим листом, који је за нас писан, а зове се „Српско Коло". Та и на овим белим ступцима сигурно је било писано о нашим народним потребама, али то наша маџаронска господа неће. А ево овде преко Драве у Маџарској, Маџари за се имају слободан закон о штампи, па пишу како хоће. Нама наша маџаронска господа, која раде по вољи Маџарима, не даду тога. И Немци и Французи и Талијани и Енглези, сви имају слободне законе, па се сме писати и говорити, како хоћеш. Наша браћа у Србији имају закон, који каже да је слободно говорити и писати свакоме, шта ко хоће, и нико, никаква власт не сме новина забранити, узаптити и пленити. Тамо нема ових белих ступаца, као код нас у Хрватској и Славонији. Ја сам избројао само неколико зала и невоља, које нас притискују тако, да не можемо слободно дисати, а има таких неправда сила божја. Не даду нам свето право, које људима припада, не даду наши маџарони да сваки човек, кад бира себи заступника у сабор, има свој глас. Син божји је рекао и прогласио да су сви људи једнаки, а наши маџарони терају у лаж сина божјег, па кажу да нису сви људи једнаки. (Бђрно негодовање у народу). Народ мора да плаћа држави у крви и у новцу, мора да сноси терете, али му не даду права, не даду народу гласати, не даду нашим народним листовима, који бране народ и сиротињу, писати о потребама и невољама нашим. Ал' ко би сва та зла набројио?! Рећи ћете браћо, па кад од стотине људи има један само право гласа, даде ли се онда помоћи томе злу? Даде се ипак помоћи и ево овако: Ми сви, свагде на сваком месту, морамо сваком оном, који има право гласа, говорити, да не греши своје душе, него да гласа за наше праве народне људе. (Тако је). Свуда морамо говорити, како је срамота продавати свој поштени глас за порцију паприкаша, за чашу пива или вина и за 2—3 форинта, а због тога паприкаша страда сав наш народ. (Живо одобравање и свестрано повла1)ивање). Чујте ме, један народни човек питао је једног сељака, који је продао свој глас владину маџарону, шта је добио, а он му одговори: „Добио сам паприкаш, чашупива и 2сексера". Овај га опет запита: „Били ти за тај новац, што си га добио, продао твоје бравче?" „Богстобом, рече сељак, како би то учинио, ваљда нисам на главу пао". Видите браћо, дакле своје бравче не би дао ни продао, а себе је продао, и докле тако будемо радили и биће нам зло и наопако. Друкчије мо-

рамо радити, бирати морамо народне људе, па кад народне људе будемо имали у сабору, онда ће и народу бити боље и друкчије, онда ћемо ми сви гласати, сви бирати, састајати се и договарати слободно о својим приликама и потребама, писаће наши листови како најбоље знаду, имаћемо праву своју народну владу, а не маџаронску, имаћемо бољу управу, боље чиновнике, који не ће бити турске паше, јер не ће смети, и онда ће наш народ у Хрватској и Славонији слободније, боље и лепше живети. Па за то и кличемо сви: Живео народ! — Живела слобода! (Велико одобраване и клицање говорнику).

Тешка времена. Недеља је после подне. Отидем где игра коло, да видим млађарију, а знам, нађе се и по који старешина, дош'о да мерка за сина девојку, а к'о да се и мало разговори. И нисам се преварио, био је тамо газда-Јова. После поздрава отпоче се разговор о којечему, док не рече газда-Јова: „Е, мој синко, не да се данас живити, не можеш се наплаћати којекакви дација; држава треба, њој мора бити ма из ока, ма из бока, а рецимо: летина оманула, немам ни колико за кућу требам, па откуд да платим, него иди узајмљуј из касе, товари себи дуг на врат. Па како човек да живи, кад су ово баш тешка времена". „Да тебе не знам, а да и сам не знам, како се тешко живи, веруј, кад човек види овако ову нашу млађарију, нико нам живи не би веровао овом нашем кукању". „А како то мислиш? „Погледај, ето, од прве до последње, газдачке и сиротињске, па реци: видиш ли ти какву разлику међу њима у аљинама? Има ли и једне, која није обучена ио моди, с рукавицама и свиленим амрелима?!" „Па шта ћеш, кад му је то тако!" „Не рече ли ти малочас, да се не да живити. Година оманула. па се не могу најиречи трошкови насмагати. А узми сад: мати подигла ћер на моду (да не буде, за бога, последња!), па 'оће ли се она бар ове године, која је рђава, стегнути и рећи јој: Снаго, ето видиш, неродица је, дације млого, а жив човек мора и јести, па 'ајде да се манемо ове године нови' 'аљина, да зарад крпа баба не товари себи дуг на врат, већ да додеремо, што се затекло, а нико ти паметан неће замерити. Нема таке Српкиње данас; него и она и ћи кукај, плачи, зграну се док б4ба (отац) не створи за одело новаца". „Тако је управо, имаш право!" „Та проклета мода је крива да сиромашимо, можда је крива да губимо поштење и онај у