Српско коло

Год. I.

СРПСКО КО.АО

Стр. 5

песми опеван стид Српкиње девојке. А боље бити неће, догод су нам жене оваке к'о данас. Кажу, а знаш и сам, да кућа не стоји на земљи, него на жени, па кад жена не ваља, не ваља ни цела кућа. Сви могу на нос попадати радећи и стичући, ако жена не чува, берићета нема, јер жена у кецељи више развуче, него што муж у коли довуче". „Хвала теби, синко, што ти нас упућујеш, али реци ми, шта да се ради?" „Шта да се ради? Сви ми, од првог до последњег, у свакој прИлици морамо радити против моде. Није мода само у аљинама. Мода је кад ти о женидби или удаји три дана држиш сватове зато, што је и газда Паја, који боље од тебе стоји, држао три дана. Мода је све што види сиромашнији од бољега,, који може, па се и он упиње да му буде раван, ма пропао, само да не заостане. Морамо прво ми радити нротив моде, па ћемо научити онда и своје жене и ћери, а кад њи' својим примером научимо онда ће нам сванути. Вредна, скромна и чуварна Српкиња биће темељ, на коме ће кућа стајати, па ће кућа цветати, а за нас ће наступити — боља времена". „Дај Боже!" Срем.

чев.

Нежој дангубити! Пише парох Владимнр Милутиновић. Можда је многи, кад је читао оно, што смо о томе рекли у прошлом броју, овако казао: то је све тако, и ми чујемо у нашој матери цркви, да се на светачце треба Богу помолити па радити, али шта ћеш кад је код нас од памтивијека обичај, да се на те дане не ради ? Та нико паметан, па ни ја нисам против обичаја, који су добри, ама, људи, овај наш обичај не ваља, јер њиме дангубимо, губимо без невоље златно вријеме. Тужимо се, да су нам сваким даном порције и дације све веће, и то је истина. Али, кад су дације веће, морамо и ми вредноћу и рад наш повећавати, морамо грабити сваки тренутак времена, не смијемо траћити 40 до 50 дана годишње без разлога. Ако нам стари обичај не ваља, морамо га замијенити новим обичајем, јер људи праве обичаје, а не треба се завести за обичајем рђавим. А да је то истина да људи праве обичаје, чућеш сад. Ми смо имали стари добар обичај, да наше жене на разбоју (тари) откају све руво, што је домаћој чељади требало. То је био ваљан обичај, а у неким се крајевима српским, хвала Богу, још држи. Видите дакле, да ми људи сами правимо обичаје, а кад је тако онда морамо добро отворити очи па пазити да старе обичаје задржимо, али само оне који су добри, а који неваљају да их замијенимо са иовима опет добрима.

Не вриједи ту говорити: то је обичај па га се морам држати. Ако обичај не ваља ти прави други бољи, а ко се држи рђавог обичаја може и сам постати рђав. Тако ти је и са светковањем светачаца нерадом. Ако је то и био обичај, тај обичај није добар, па морамо сви против њега устати, и мушко и женско, и сељак и господин, јер је и наша црква, која нам највише добра жели, против тог рђавог обичаја. Ми тај обичај морамо замијенити другим бољим, а тоје: да се Богу помолимо, па да у те дане радимо, јер су данас времена тешка и за људе радене, а беспосличари, који се свачим изговарају само, да не морају радити — пропашће. Браћо! Богу је угодна искрена молитва и добра и вриједна дјела, а не дангуба и беспосличење, а наш народ вели: Прегаоцу Бог даје махове! Вршљаниг^а, у очи Аранђелова 1903.

Народно здравље. Чувај се богиња (козица)! Пише д-р Перњански од Перник-града. Погледај, брате мој, онога момка, како је личан и узрастао, широких плећа, снажна крока п лака скока, умилна гласа и соколова погледа; је л' да је то права слика здравља и љепоте

људске

?!

Што окрену ти главу од њега, што се намршти и набра чело са боним осјећајем у изразу лица свога? Јесу ли ти се стужиле оне рупице ји бразготине на лицу његовом, које и ја ево сада сагледах ? Јесу. Оне су ти срце следиле. То су трагови препаћених богиња (козица); оне су га нагрдиле, те није више лијепа лика, па изгледа, да му је на стотину мјеста вађено по комадић меса! Још је сретан јадник: остао је у

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.