Српско коло

4.

СРТТГ.КО коло

Год. П.

И да друга поетане судија, Ту кнезови нису ради кавзи, Нит' су ради Турци изјелиде, Ал' је рада сиротиња раја, Која глоба давати не може, Ни трпити турскога зулума; И ради су божји угодници. Јер је крвца из земље проврела, Земан дош'о ваља војевати, За крст часни крвцу прољевати, Сваки своје да покаје старе. Небом свеци сташе војевати, И прилике различне метати Виш' Србије по небу ведроме; 'Ваку прву прилику вргоше: Од Трипуна до светога Ђурђа Сваку ноћцу мјесец се ваташе, Да се Србљи на оружје дижу, Ал' се Србљи дигнут' не смједоше. Другу свеци вргоше прилику: Од Ђурђева до Дмитрова дана Све барјаци крвави идоше Виш' Србије по небу ведроме, Да се Србљи на оружје дижу, Ал' се Србљи дигнут' не смједоше. Трећу свеци вргоше прилику: Гром загрми на светога Саву У сред зиме, кад му вр'јеме није, Сину муња на часне вериге, Потресе се земља од истока, Да се Србљи на оружје дижу, Ал' се Србљи дигнут' не смједоше. А четврту вргоше прилику : Виш' Србије на небу ведроме Увати се сунце у прол^еће, У прољеће на светог Трипуна, Један данак три пута се вата, А три пута игра на истоку, То гледају Турци Биограци, И из града сви седам дахија: Аганлија и Кучук Алија, И два брата, два Фочића млада, Мехмед-ага, и шњиме Мус-ага, Мула Јусуф велики дахија, Дервиш-ага градски таинџија, Старац Фочо од стотине љета, Све седам се састало дахија, Биограду на Стамбол-капији ; Огрнули скерлетне бињише, Сузе роне, а прилике гледе: „Ала кардаш! чуднијех прилика ! „Оно, јолдаш, по нас добро није". Па од јада сви седам дахија Начинише од стакла тепсију, Заграбише воде из Дунава, На Небојшу кулу изнесоше, На врх куле вргоше тепсију, У тепсију зв'језде поваташе,

Да гледају небеске прилике, Шта ће њима бити до пошљетка. Око ње се састаше дахије, Над тепсијом лице огледаше; Кад дахије лице огледаше, Све дахије очима виђеше, Ни на једном главе не бијаше. Кад то виђе све седам дахија, Потегоше наџак од челика, Те разбише од стакла тепсију, Бацише је низ бијелу кулу, Низ бијелу кулу у Дунаво, Од тепсије нек' потрошка нема. Па од јада свих седам дахија Пошеташе брижни невесели Низ Небојшу кулу Јакшићеву. Одшеташе у каву велику, Пак сједоше по кави великој, Све сједоше један до другога, Старца Фочу вргли у зачеље, Бијела му брада до појаса, Па повика свих седам дахија: „К нама брже, хоџе и 'ваизи? „Понесите књиге инџијеле, „Те гледајте, што нам књиге кажу, „Шта ће нама бити од поншетка". Потекоше хоџе и 'ваизи, Донесоше књиге инџијеле; Књиге гледе, грозне сузе роне, Дахијама овако говоре: „Турци, браћо, све седам дахија! „'Вако нама инџијели кажу: „Кад су 'наке бивале прилике „Виш' Србије по небу ведроме, „Ев' од онда пет стотин' година, „Тад' је Српско погинуло царство, „Ми смо онда царство задобили, „И два влашка цара погубили: „Константина насред Париграда „Украј Шарца, украј воде ладне, „И Лазара на пољу Косову; „Милош уби за Лазу Мурата, „Ал' га добро Милош не дотуче, „Већ све Мурат у животу бјеше, „Док ми Српско царство освојисмо, „Онда себи везире дозива: „„Турци браћо, лале и везири! „,,Ја умријех, вама добих царство, „„Него ово мене послушајте, „„Да вам царство дуговјечно буде: „,,Ви немојте раји горки бити, „„Веће раји врло добри буд'те! „„Нек је харач петнаест динара, „„Нек је харач и тридесет динара; „,,Не износте глоба ни пореза, ,,„Не износ'те на рају биједа; ,,„Не дирајте у њихове цркве, „,,Ни у закон, нити у поштење;