Српско коло

Год. II.

СРПСКО КОЛО

Стр. 7.

опћинског вијећа не може расправљати и гласовати о ономе, што се тиче његових рођених ствари и прилика, или његових сродника. Скупштине спћинскога вијећа имају се нарочито сазвати сваке године у јесен, да установе годишњи прорачун, и у прољећу, да испитају годишње рачуне. У овим сједницама или скупштинама предсједава котарски повјереник. За подмиривање опћинских потреба употребљавају се опћински дохотци, и затим опћински намет. Сваке године опћинско заступство одреди прорачун, то јест израчуна, колики ће бити идуће године дохотци опћински, а колики издатци, и према томе онда ударе намет на опћину. Што више опћина има прихода, на прилику од сајма, од опћинске потрошарине, од опћинских шума и земљишта, што се мање троши, а више штеди, биће и намет мањи. Четрнаест дана прије састанка вијећа има се годишњи прорачун или годишњи рачун заједно с пописом опћинског иметка јавно иставити да их може разгледати сваки опћински члан (опћинар) и на примједбе, које се ставе, треба узети обзира при расправљању.' Скупштине опћинског вијећа имају се држати јавно, дакле може доћи на расправу сваки опћинар и мирно слушати, али опћинско вијеће може због важних разлога одредити и тајне сједнице, у којима ммају приступа само вијећници и опћински чиновници. То је најважније из опћинскога реда за Крајину, а ако ко жели још што знати, нека нас пита, а ми ћемо му у овом листу радо одговорити. У идућим бројевима говорићемо о опћинским законима ван Хрватске и Славоније.

Мудре ријечи. 1. Кад би се хтио с ким свјетовати о својен, најприје мотри како је онај својим управљао; јер који је здо расудио о својем, неће умјети ни тебе ничему добром научити. 2. Из државне сдужбе добро јс изаћи часнији, а не богатији; јер признање и похвада народна вриједе више но много бдаго. 3. Боље ти је бити сиромах а праведник, него богат а неправедник; јер нраведност је тодико боља од богатства, што богатство користи човјеку само док је жив, а праведност траје и послије смрти. Уз то се и здочести људи умију догурати до богатства, а неваљаду није могуће доћи до праведности. 4. Процијени најприје разумом све што мислиш рећи; јер у многих језик трчи пред размишљањен. Говори само у двије придике: или о опом што јамачно знаш, или о оном што је потребно да кажеш. Само у та два случаја боље је да говориш, него ли даћутиш; а иначе увијекје боље да мучиш него да говориш.

Паја пл. Еремић. На Туциндан, у очи Божића, погинуо је у Кикинди један силно богат човек. Звао се Паја пдеменити Еремић, а био је велики газда и трговац. Убили су га два брата Младен и Ђока Шибуд. Око подне на Туциндан напала су браћа Шибули Пају пд. Еремића, посланика на државном сабору у Пешги и бившег посланика на нашем српском народно-црквенон сабору у Ср. Кардовцима. Дочекади су га, пуцади су на њега најпре реводвером, а кад га одово није погодидо, они га оборише на земљу и бијући га по мави гвозденим батинама размрскаше му гдаву, а онда одоше мирно и пријавише се вдасти. И убијени и убијце су Срби. Мртво је тедо Еремићево дежало ту на удици у локви своје крви добра по сата, док су судски и полициски изас*даници дошли и тело узели. Свет се купио, надвиривао над мртвии тедом и говорио: „То је и засдужио!" Знан да ћете рећи, да је то страшна смрт. И збиља јест, јер човек човека не сме убијати. Божја заповест гласи: Не убиј ни руком ни језиком, и људи треба да се тога држе. Али кад се таково или сдично дедо догоди, онда људи питају, какав је човек био онај који је погинуо иди страдао, те га жале, ако је био добар и ваљан човек, а ако је био рђав, они сдегну гдавон, па и ако не одобравају убијство, ипак ће људи рећи, као и овом придиком, кад је погинуо Еремић: „То је и засдужио!" Па ко је био Еремић, кад је тако страшну смрт дочекао ? Био је богат човек, нилијунар. Као нлад човек био је гвожђарски кадфа, стекао је некодико хиљада Форината и дошао је пре тридесет година у српско несто, Ведику Кикинду у Банату, где је за тридесет година стекао иметак од један мидијун Форината. Истина, он је био истрајан, вредан, и у опште бистар човек, али тако силни инетак не да се дако стећи поштенин радом. Па шта је радио Еренић? Он је кајишарио с народом, узинао страшне канате, гудио и варао свој рођени народ, и такин непоштенин радом стекао је тодики иметак. Он је био грабљив, гдадна срца и гледао је као курјак (вук) где би што могао зграбити. Он је имао у Кикинди новчани завод, којин је управљао, па је и поноћу тога вемнлосрдно радио против свога рођеног српског народа, из кога је потекао. Запитаћете, шта је урадио браћи Шибулина, кад су га убили. Ево [шта: Пре десетак година била је кућа Шибудова ратарска газдачка и имућна кућа. Отац ове браће имао је око триста шездесет рала (јутара, ланаца) зеиље, па се био нешто задужио. Еренић га на његову несрећу наговори, да он не плати тај дуг, него да само тобоже прода њему, Еремићу, сву земљу за двадесет хиљада форината. Пред сведоцима исплати Еремић ту своту продавцу, али стари Шибул врати одмах ту куповину, али без сведока, Еремићу натраг. Да се заметне траг сасвим, Еремић стави старог Проку Шибула за ишпана (управитеља) његова рођеног добра. Мало касније поремете се те добре везе између