Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 3.

да тако раздели две турске војске, Османа и Сулејмана паше. Видевши како је Ловча војнички врло важно место, Скобељев је неколико дана проучавао положај места и 22. авгусга одлучи се на бој, знаменит с упорности, с којом су Турци бранили Ловчу, и са истрајности, с којом су Руси нападали на њу. (Куропаткин је био начелник ратног штаба у оделењу Скобељева). Видећи, како се проређују редови нападача, Скобељев сам лично води нову снагу у помоћ. Знајући из доживљаја, да нападај, ако га одбије непријатељ, рађа код војника страх, Скобељев не допушташе да се одступа натраг. Бој се био непрестано дванаест сати. . . Кажу, да су војници, сасвим изнемогли и малаксали, говорили генералу: — Не можемо даље, малаксали смо, ваше превасходитељство! . . . Скобељев, који је сам радио непрестано с напрезањем, подвикну им: — Јунаци! Вечерас ће бити каша, кашом ћу вас нахранити — узмите само још ону турску батерију (ред топова)! . . . Војници напрегоше последњу снагу и у вече је Ловча била у њиховим рукама. Овим је показао Скобељев, како је добро познавао руског војника, његову душу, природу и потребе. А ено Скобељева 28. октобра у пред „Зеленим горама" у опкопу који је отет од Турака. Носиљке за рањенике његова су постеља, ниски сто прекривен је картама и плановима, и то му је сав намештај. С њиме је скупа начелник његова штаба, капетан Куропаткин. При сваком пуцњу искочи Скобељев и појави се међу војницима. У ноћи од 29. на 30. октобра Турци су решили да с јаком силом нападну на руску војску и потисну је из њезина положаја. Али је Скобељев, који је сазнао и надао се томе, одбио љуто непријатељски нападај; сав у ватри, стојећи на прсобрану, на догледу непријатеља, сам је водио одбрану. . .. Скобељев је волио војника као свога ратног брата, кб^и подноси с њиме све муке, незгоде и невоље. Код 16. дивизије возили су компанијске котлове свуда, и у часу жестоких битака војници су добијали топлу храну. „Лако се тући уза Скобељева, говораху војници, увек си сит!" Куд би год Скобељев долазио, одмах су се градиле земунице, И зато је здравље код војника било свагда врло добро. У разговору с војницима био је Скобељев увек мио и л>убазан, никад љутит. Казивали су војници, да кад је човек видео Скобед,ева у битци, није могао а да га не заволи. Турци су знали Скобељева веома добро и звали су га „Ак-паша" („Бели генерал"). Он

је код њих изазивао огроман страх, кад се појавио пред војском у белој кабаници на белом коњу. Увек одважан, сваки час у самртној погибији, Скобељев је остао здрав и жив, и ако су око њега падали јунаци као снопље. С каквом је надом и вером гледао руски војник у генерала Скобељева, доста је то, што су се о њему шириле најразличније приче међу војницима. Постоји једна прича, како је један рањени војник у болници разговарао са својим друговима: — Ето, та кугла прошла је кроз њега (кроз Скобељева): њему ништа, а мене је ранила. И после изненадне смрти генерала Скобељева (за кога кажу да га је Немачка дала отровати), живе и данас успомене и приче у народу на њихова славног сина. У народу руском живи вера, да бели генерал није ни умро, него да ће се у тешком времену, кад буде требала Русија, показати на бојном пољу. . . . Љубав народна је тако велика, да не допушта да може умрети љубимац његов. Верујемо и ми, веле те руске новине, да ће сенка великога вођа, који је дигао славу руског оружја, ићи за славним другом, данашњим главним заповедником манџурске војске, Куропаткином, и да ће он показати читавом свету, шта може учинити красно изучена руска војска, која гори од жеље, да се сукоби с непријатељем руским, и којој стоји на челу тако даровит и спреман ратник.

Узимање Ужица. Санак снила Кучукова када, Чудан санак, а у чудан данак, У суботу у очи неђеље, Ђе Ужице тама попанула; Крчагово ружом процватило Пола плавом а пола црвеном, Вију вуци на Теразијама, Са Татинца лајаше лисица, Нешто пуца са малих Крушчица, Уз Ђетињу муње сијевају, На Забучју орли пролијећу, Понајвише орли крсташићи, И међ' њима тица кукавица. Кад се била из сна пробудила, Она оде млада на чардаке, Те казује Кучук-Заим-аги, Шта је млада у сану видила; Но јој вели Кучук-Заим-ага : „Зло си снила, горе ће ти бити; „Што Ужице тама попанула, „То ће Срби града освојити; „Што је поље ружом процватило, „Пола плавом а пола црвеном,