Српско коло

Год. II.

српско коло

Стр. 7.

гурном рачуну, да га тога пута медаља неће мимоићи, а уз то се радовао згоди, у којој ће се моћи до миле воље „Влаха" налемати. Још на десетак дана пред славу стао се из куће његове ширити глас, да је трговац Ђукић међу народ подијелио пар стотина револвера, како ће због вјешања срп. заставе Ђукић начинити буну и т. д., дакле очита намјера. Шетао је и вребао са својом четом (14 оружника) цио дан. Кад мирни Срби не дадоше никакова повода кавзи, дође овај господин српском колу, пограби једног сељака, који је имао српску тробојку, па му стаде заповиједати: „Скидај, баци, дигни, распарај, погази!" Овај је 1то команди и радио. Између сељака скочи Крнић, подигну стргану и погажену врпцу, па је остави у џеп. Овај „смиони чин" платио је сиромак скупо; оружници га стадоше тући и вући, да је било Богу плакати. Као да је ушао бијес у њих стадоше трчати међу народ и кундацима тући до кога су дошли. Народ је остао миран и пренеражен. Житеља Николу Кукића, његова сина и породицу слетише њих три четири и без икакове кривње на мртво их име измлавише. Има свједока, који ће присегом потврдити, како су на Николина леђа падала по три оружничка кундака истодобно, као да гувно набијају. Сељак, старац Марко Рибар приповиједа, како су га оружници ударима каса отјерали од литре вина, коју је он сам зазвао. Једну породицу, која је у породичном миру и благослову засјела, да благује нападоше ови јунаци, не поштедише међу њима ни носеће жене. Кад неки очевици опазише, како неки пандур са оружницима уведе једног поштеног Србина у опћински уред и кад већ у ходнику на њ заскочише — не могаху ови мирно гледати, већ завикаше: Видимо ми, свједоци смо, немате права тући! На ове ријечи оставише се сељаштва, латише се интелигенције и стадоше њу уходити и викати, да би требало влашке попове и учитеље на бајонете натјецати и т.. д. Осим господина Трбушића одликовао се над Србима његов једномишљеник кр. котарски пристав Мершић. Он је дочекивао на крају Слуња народ и кола заустављао, људе за прса зграбио, канџије отимао, затварао и како сам приповиједа, морао је „марву и пљускати". Господине Мершићу! Је ли то Ваша дужност? Радујете ли се, што људи мисле, да сте и том згодом били у накресаном стању? Да сте Ви ограничен човјек, нијесте нас тек на св. Илију требали увјеравати оном жалосном и недостојном улогом. Ствар је сад ког суда, и видјећемо шта ће суд рећи на овај брутални и гадни поступак жандарски. Нама је главно да је народ наш овом приликом показао необичну мирноћу и сачувао светињу своје славе. А господа се љуто варају, ако мисле да ће на овај начин огадити народу тробојницу. На против он ју је још живље и с више љубави пригрлио срцу.

Шта ее збива у нас и у свијету. Родољубно дјело. Владимир Матијевић, трговад из Загреба, потпредседник Српског Привредног Друштва „Привредник", навршио је ово дана у Карловим Варима, у чешкој бањи, педесету свога живота, па је тим поводом поклонио друштву „Привредник"-у педесет хиљада круна. Ово је заиста редак дар, који потече из љубави према привредном напретку српскога народа. Овакова дела пуне груди наше надом на бољу будућност, јер, где се лепо прегалачки ради, ту и Бог помаже. Све наше народне установе треба с љубављу и одушевљељем помагати и заузимати се за њих, па ће и нашем народу сванути бољи дани среће. Ако сами нећемо, нико нам други неће помоћи. Ено, онај родољуб у Босни даје свој иметак друштву „Просвјети", Матијевић даје педесет хиљада за „Привредник", у народу се купи и помажу се друге наше установе: Српско Народно Позориште, Српска Матица, Српска Књижевна Задруга и друге. Видимо, да племените душе помажу и народни лист „Српско Коло", јер знају, да се читањем просвећује народ, да узмогне достићи друге сретније, који су поодмакли далеко напред. Помажући народни лист, помажу да се народу отварају умне очи, а то је вечна. души задужбина. Родољубноме г. Матијевићу, који се предао сав у службу нашем привредном напретку нека је част и хвала. Његов пример потакнуће не само ватрене и одушевљене, него и оне хладне и непомичне, да се ухвате у заједничко коло напретка народног. Онда ће нам цветати и просвета и привреда, и школа и њива. Али из такога посла не сме се издвајати нико, јер и она сирота удовица из Светог Писма, која је дала своју посљедњу потуру учинила је много, врло много Богу и себи. Босанско-херцеговачком друштву „Просвјети", које се брине за школовање сиромашних, а вриједних Срба ђака из Босне и Херцеговине, даровао је овијех дана протосинђел Пахомије Николајевић из Чајниче у Боснн сав свој иметак у износу од двадесет и двије хиљаде круна. Част и хвала овом племенитом родољубу, коме је толико стало до напретка српске омладине из Босне и Херцеговине. Тамошњи српски народ треба школованих људи у данашње вријеме што више. Туђица се шири и размеће по тијем лијепим српским крајевима,