Српско коло

С/гр. '2.

СРПСКО коло

Год. И.

Мало гдје је тежак остављен сам себи, као код нас. Мало гдје има тако мало господе, која се од срца брину, да, колико год могу, гшмогну тежаку. Додуше, има сад прилично учитеља, свећеника, трговаца, посједника и друге господе, која помажу тежаку, гдјегод се може, али велика већина гледа само, како ће тежаку одгулити и оно мало сиротиње, што је има. Ко запета пушка стоје, па чим им се пружи згода, а они: шкљоц, и јадни тежак је готов, неће се шале извући из ноката њихових, осим згуљене коже. Једини филир, једино пиле и јаје изгулиће они од тежака, само да напуне свој џеп, а тежаку шта Бог даде. Свако ко има трун соли у глави и види тежака са свију страна опкољена дерикожама и притиснута од оних, који би му добро морали радити, помислио би, да су тежаци барем међу се сложни и помажу се, да своје зло колико толико облакшају. Јер ни вуци дивљи не кољу се међу се, кад их обладају пси ловачки и људи, ван се заједнички бране, па послије шта било да било. Али срце ме моје боли, кад видим да тежаци моји друкчије раде. Коликогод су од зла свакојаког притиснути, толико се међу се не слажу, гоне се, парниче и хоћете ли ми вјеровати, и упалили би један другог и сваку пакост би један другом учинили због ма каквих трица. Што да вам на дуго приповиједам ? Ја ћу вам исприповиједати укратко, шта се све догодило у мом селу због једне на по труле врбе. На међи између ливаде и оранице двојице тежака: Ст. П. и Ј. П. била једна врба. Ономе, чија је ораница, сметала та врба, јер је правила^хлад. И није му баш било толико до сметања, јер једна ниска врба не прави великог хлада, већ пало му нешто на памет, само да не мирује. Рекне он то свом међашу, али мало оштрије. Онај опет, човјек јогунаст, одврати још оштрије, те ти дође до псовке и гадних ријечи. Мјесто, да су се као браћа договорили и сложили, што ће и како ће, Ст.' П. оде и посијече врбу. Онај тужи, дође ти ту комисија, покупи дневницу и осуди Ст. П. Овај незадовољан оде надриписарима, те му отпреме ствар на виши суд. Заплете се ствар, дође у руке и адвокату, стану ти се позивати свједоци, дође до лажних свједочанства, кривих присега, завади се по села. Суци, адвокати, надриписари тару руке, трпају паре у џепове, а моја ти се браћа ухватила за косе и не пуштају један другог. И најзад дошло и до паљевина, потрица, крађа из освете, до тамнице. Никад нико толико зла није учинио мојим тежацима, колико у овој ствари они један другом. То не ваља браћо. То је зло велико и -пропаст. Зар тежаци, које једнака брига таре,

једнако зло бије, који и онако мало правих пријатеља имаду, да се још међу се на ноже кољу? Зар им није доста другог зла? Зар им није доста других душмана, ван их и између себе траже? Ако тежаци један другом зло раде, како им неће радити зло они који из бијела свијета дођу међу њих. Људи смо сви, наљутимо се, избезумимо понекад сви, особито кад нас зло велико стисне и невоља љута, али ми морамо стиснути зубе, па надјачати сами себе. Сјетимо се, како се Исус Христос на крсту молио Богу Оцу за оне, који га разапеше. Ако тежаци неће волити један другог, не смију се мрзити међу се, ако се неће веселити напретку један другом, не смију желити зла један другом. Јер тешко њима завађеним а без доста паметних и учених пријатеља. Да је тежацима видјети, како велика већина радника по фабрикама у градовима живе у пријатељству, љубави, како су готови помоћи у невољи један другом, па и погинути један за другог. Било је то преклани у Загребу. Хтио један богаташ, зове се Боте, што има фабрику столова, столаца, кревета и другог покућства, да истјера једног радника и да му тако не да зараде, за бан бадава. Кад су то чули други, рекли су да ће и они сви престати радити, ако он онога истјера. Па тако и урадише. Кад је он то видио, стане тражити друге раднике томе послу вјеште, али нико није хтио примити посла, и најзад је морао примити све натраг, и оне што су у слогу сами изашли и онога, што га је био истјерао. Ето, таква слога, љубав и пријатељство требали би да буду међу тежацима, а не процес, свађа, и друга још већа зла. Кад би то макар међу половицом тежака било, друкчије би нам птице пјевале. Не би било незгоде, коју не би могли сломити, нити посла, који не би могли израдити. Радојица. Тесно нам је. II. Писао сам у прошлом броју о једном начину, како морамо радити, да нама и нашим потомпима буде пространије код куће, на селу. Сваки тежак, који има више синова, а види му се, да за све код куће места нема, нека шаље оно што је превише у свет, јер у занатима и трговини има места још за хиљаде српске деце, која ће нам туђини заузети, као и до сад, ако се не опаметимо. Ето, то сам рекао, а могу рећи и то, да су Срби тежаци већ пошли тим путом, само треба и даље још ваљаније наставити. Али, браћо, има земаља, где је народ још гушће насељен, него код нас, а земље нису