Српско коло

Год 111.

СРПСКО коло

Стр. 3.

Па зашто да ми вјерујемо Антуну Радићу, који је прије неколико година говорио и писао у својим новинама „Ооти" да смо ми Власи. Какав је био српској дјеци док је био професор у школи, знао би вам причати многи Србин ђак, кога је учио Антун Радић. А сад „курјак у овчијој кожи" умиљава се око Срба, јер му требају за његове рачуне. А сад „курјак у овчијој кожи" умиљава се око Срба, јер му требају за његове рачуне. А његов брат Стјепан Радић, који говори на петрињској скупштини, гдје немаСрба сељака, да Србима не треба дати много више права него Мађарима и Швабама у Хрватској и Славонији? Зашто то пред српским сељацима не говори? Па тако је и с осталим људима у тој странци. Гдје су они били, кад се требао радити који српски посао, ти Шуперине, Стијњћи и други?' Јесу ли помогли, да се српске задруге оснивају, јесу ли откидали од својих уста, да се српска ратарска дјеца у свијет на занате и трговину шаљу и брину ли се за ту дјецу, јесу ли давали српским школама и црквама, јесу ли се заузимали за српско име, писмо, школе, цркве, гдје су и најмањи трун добра српском народу учинили? Прије двије-три године правио се Стјепан Радић, да воли Србе и пред нама, који га познамо, док му је требало потпоре, коју су му многи људи Срби давали. Онда се није завлачио међу српски народ и вукао га у своје јато. Али кад је што од Срба, што од Хрвата добио толико, да се могао сам у се поуздати, почео је друкчије радити. Нема ничег непоштенијег, него кад се ко у туђе кућно друштво завлачи, да га растави и завади. А још је горе, кад се неко завлачи у други народ, да мути по њему. И Срби су држали своје скупштине, па су и радознали Хрвати долазили да чују шта се ту говори и ради, особито у мјесту Двору и Борови. Али Срби нису те људе угшсивали у своју странку. нису их бирали у своје одборе, јер Срби поштују своје, па и туђе. Најбоље је да се шест стотина педесет хиљада Срба у Хрватској и Славонији збије у једу рпу српску, а други, Хрвати, Швабе, Мађари, свако у своју рпу. Ако нам свима запријети невол^а каква, сви ћемо у бој, али сваки са својом војском, као што је то и у правом рату, кад се двије војске сложе да ударе заједно на душманина. Никад се оне не помијешају, већ свака бије са своје стране. Чим прође ово вријеме пољског рада, српска народна самостална странка- приредиће скупштине и ондје, гдје их досад није приредила. Тамо ће Срби ступити у српску народну странку и изабрати своје одборе.

Тако је рађено и прошле јесени и зиме. Кад се нас 650.000 Срба сложи у једно српско коло, свако ће нас морати поштовати, ми ћемо извојевати себи оно мјесто, које нас у држави спада. Добро треба држати на уму, стару српску ријеч, српско знамење: Само слога Србина спасава. А кад нам дође ко није Србин и стане нам се правити пријатељ, треба му рећи: Најприје да те видимо на дјелу, што ћеш урадити за Србе. Обећање лудом радовање. Пазимо да нам не буде као Краљевићу Марку: Кад је мегдан дијелити: гдје си брате, Краљевићу Марку, а када је плијен дијелити: одакле си незнана делијо

Орпска повјвст. 15. Срби под Турцима. Рекли смо да је 1483. и јуначка Херцеговина потпала под турску власт. Слободна остаде само још Црна Гора. Од Солуна до Београда, од Бугарске границе па до садашње Лике сви Срби потпадоше под турског цара. Испрва и није Србима било превелико зло под Турцима. Турци су се настанили по градовима, а Срби су остали сами по селима, прилично слободни. Управа општинска остала је сасвим у српским рукама; у то се Турци нису уплетали. Турци су српске земље раздијслили међу се у спахилуке. Србин је спахији давао десетину од земље, а цару плаћао разне порезе и давао работу. Испрва Турци нису Срба гулили, нису им отимали иметка, нису их лаке руке убијали. Али помало се то промијенило. Турске спахије, паше, бегови и аге постајаху све бездушнији и крволочнији. Почели су Србс пљачкати, тући, мучити буд за што, отимати жене и дјевојке и вућ.и у хареме или их срамотити, сваких пет шест година бирати најбољу мушку дјецу, одводити у Цариград и друге градове, турчити их и метати у војнике тако званс јањичаре, највеће крвопије српске. .Почели су Турци и цркве и манастпрс рушити, земљу им отимати. Што год је дуже трајала турска власт, бпла је то гора. Зато се и српски народ почео све чсшће бунити. а Турци му се зато почели светити. Турски чиновници: кадије, муселими н други, постајали су све гори, подмитљнвпји. Правде пред њима нико није могао добити, ко нс би платио, а ако се ко хтио с Турчином парннчити, тај је могао бити сигуран, да правдс нсће добити. Шта је остало човјеку, већ да бјежи у гору,