Српско коло

Год III.

СРПСКО КОЛО

60 хиљада под Куршид-пашом, а од Видина 60 хиљада под Бајрам-пашом. Срби су се листом дигли, (било их је 53 хиљаде). Од Босне бранио је Србију кнез Симо Марковић, прото Матија Ненадовић, Стојан Чупић и Милош Обреновић. На југу, гдје су негда стајали Добрњац и Стојковић, био је сада невјешти и кукавички Младен Миловановић, а на истоку код Неготина храбри и неустрашиви Хајдук Вељко. Карађорђе је био у сред Србије, да притекне у помоћ гдје затреба. Најприје паде Вељко. Десет пута јачом силом опколе га Турци у Неготину. Бранио се жешће него лав, испуцао је био сву муницију, па тражио нову муницију и помоћи нешто од Младена. Младен га је мрзио и није му хтио помоћи. Вељко је тада све салио у зрње, што се дало салити: бакар, сребро, инајзадје био Турке сребрним талирима из топова. Био је неустрашив, смрти је ругајући се гледао у лице, па кад је тако једном слободно шетао насипом напери на њега турски тобџија топ и погоди га посред сриједе. Посљедње су му ријечи биле: „Дрште се". Али пет дана иза његове смрти паде Неготин а Срби некако побјегоше и разнијеше свуда страшну вијест. Та вијест је све устрашила, народ се пренеразио и стао бјежати. Међутим је на Дрини на сто хиљада Турака ударило на шаку Срба у шанчевима равањским. Сима Марковић им не посла помоћи јер се себи бојао. Они су се бранили под Чупићем, протом Матијом и Обреновићем читавих седамнаест дана. А тада Турци освоје шанчеве и разлију се по западној Србији, сијекући, палећи и робећи. Ту неумрлу славу стече буљукбаша Зеко са својим „голаћима". Обучени у најсјајније одијело, са пушкама у рукама и ханџарима баце се њих 50 на једном мјесту на сто пута .јачу силу турску, да је зауставе док народ не побјегне. Као зрно пијеска у мору утонуше у силу турску сијекући и убијајући док не изгибоше листом. Исто тако јуначки бранио је Молер војвода са 800 људи град Лозницу од силне премоћи турске. Кад му је свега понестало написао је крвљу својом писмо да му се помоћ шаље. Кад је не послаше, он са својим људима одлучи да се пробије кроз Турке и доиста 200 се пробише, а остали изгибоше. Док је тако. неспретни Сима Марковић упропастио Србе на босанској међи, Младен је довршио несрећу на јужној међи. Није хтио послушати К&рађорђа и повући се у планине већ је раздијелио војску на сијасет рпица и понамјестио их у многобројне шанчеве. Турци су редом те рпице свладавали, док и Младен не мораде бјежати. У то су Турци са истока

послије Вељкове погибије све дубље продирали. Војводе изгубише главе, сметоше се па се престаше и бранити на све стране. До Карађорђа су са свију страна долазиле најстрашније вијести а он није могао помоћи јер иије имао више чим. Уз то га мучила болест. Све то сломи овог челичног јуначког човјека, душом његовом завлада малодушност, изгуби вјеру и наду, те у једном тренутку слабости, оде у Биоград, а одатле пријеђе у Сријем, оставивши јадну Србију. Кад се то разгласи, стадоше бјежати и друге војводе и народ, који је био близу аустријске границе. Српска војска прсну на све стране и Турци без муке заузеше све, што су Срби у девет крвавих година од њих отели. Још се код Делиграда бранио војвода Вујица Вулићевић четрдесет дана, па и његова војска проби се кроз Турке и прсну на све четир стране. Можете мислити, како су Турци миловали рају, распаљени њеним отпором у девет година. Те патње не може описати људско перо. Одсвих угледнијих војвода остаде у Србији само Милош Обреновић, који се предао на вјеру Турцима. За двије године дигнуће он други устанак и Србију ослободити за увијек од Турака.

Хвала ЧупиЋева. — Српска народна пјесма. Често књиге земљу прелазише Од Тополе села поносита, Од онога Петровића Ђорђа, Од Ђорђија, од Србије главе, На господу и на војеводе, На кнезове и на буљубаше: „Весел'те се, ђецо Србадијо! „Амо Турке јесам поб'једио „На нашему шанцу Делиграду, „Разбио сам царску султанију; ,,Ал' су Турци брижни и срдити, „Отишли су земљи по ћепару, „Невјерници јесу свагда Турци, „Чувајте се од Босне поносне, „Отуда ће Турци ударити, „Чувајте се, да вас не преваре". Прву књигу Шапцу граду посла: „Попе Луко, моја десна руко! „Добро чувај Посавине славне, „Посавине и Тавнаве, Луко, „Да ми Турци роба не одведу; „За роба ћу тебе погубити". Другу пише, те у Јадар шаље, У Лозницу Богићевић Анти: „Војеводо, Богићевић Анто! „Учувај се од Града Зворника,