Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО коло

Год. III.

„Да тебека Турци не преваре: „Добро чувај Лознице и Јадра, „А од Јадра не пусти робиње; „За роба ћу тебе погубити". Трећу пише, у Поцерје шаље, Свом посинку, Поцерцу Милошу: „Мој посинко Поцерац-Милошу! . „Добро чувај Цера и Љешнице, „Да тебека Турци не преваре, „Из Поцерја роба да не воде; „За роба ћу тебе погубити". Књигу пише, те је шаље Ђорђе Ев' Чупићу, змају из Ноћаја: „Ој Чупићу, змају из Ноћаја! „Извуци се, море, иза бара, „Па се свагда у крај Дрине нађи: „Добро чувај Мачве и Подриња, „Да тебека Турци не преваре, „Да из Мачве роба не одведу; „За роба ћу тебе погубити". Кад Чупићу ситна књига дође, Учи књигу Чупићу Стојане, Другу Стојан на кољену пише, Те је шаље у село Тополу, А на руке Петровићу Ђорђу: „Ој ти, Ђорђе, од Србије главо! „Ја с' не бојим цара силенога; „Пуст' их на ме, ако су ти тешки; „Турци на ме ударит' не смију, „Док ј' у мене мојих капетана „И момака, лава одбранијех, „Кој' б' на ватру живу ударили: „Док.ј' у мене првог капетана, „Капетана побратима Луке, „Он с' не боји једнога везира; „Па док ми је другог капетана, „Капетана Ковић Мијаила, „Он с' не боји другога везира; „Па док ми је трећег капетана, „Ја од Дрине Бјелић Игњатија, „Он с' не боји трећега везира; „Па док ми је Срдана Илије, „Кој' с малијем боја бити неће, „Веће жели, да на трумпу уд'ри; „Он с' не боји четвртог везира; „Па док ми је голог сина Зеке, „Голог сина Зеке капетана, „И његових голаћа јунака, „Он с' не боји петога везира; „Па док ми је слугу одбранијех, „Одбранијех, лава избранијех, „Кој' на ватру смију ударити: „Та док ми је Сићића Маринка „И док ми је Шуманца Васил,а „Па док ми је Латковић Јована, „И док ми је Нинковић Јовице, „Па док ми је Кара Мијаила, „Ето Кара из луга Китога,

„И док ми је Шиша Мијаила, „И док ми је Ђорђе с Бјелотића, „Па док ми је Гаџуљић Стјепана, „Он без кавге ручати не може, „И док ми је Качкина Стевана; „И док ми је лава одбранога, „Кога гојим у двору мојему, „Од Сријема писара Андрије; „Па док ми је мог коња дората, „И док ми је сабље Маџаркиње, „Ја б' на цара јунак ударио, „Лави би му чадор бастисали; „Бога молим, да ударе Турци". Оде књига Петровићу Ђорђу, Учи књигу Петровићу Ђорђе, И то Ђорђу врло мило било, Од милине на ноге скочио, И 'вако је Ђорђе говорио: „Вала синко, Чупићу Стојане, „Нисам знао, што под скутом држим: „Кад без мене можеш војевати, „Сад ја, синко, могу почивати; „Да би тако, Стоко, и не било, „Доста мене, што говориш храбро".

Разум у животиње. Од д-ра Ј. Панчића. Кад се добро сматра шта неке животиње раде, не може се одрећи, да и оне морају имати памћења, да и оне могу мислити и расудити. Тако коњ и пас познају после дужег времена свог госу и пут, којима су некада пролазили. Тако увређен од свог чувара слон после много година му се освети; тако лав, коме је човек пре дугог времена из шапе трн извадио, враћа му мило за драго тим што га бачена за казну у зверињак не само не раскида, већ га и од других животиња брани. Тако памћењем нађу ласте своја стара гнезда, а најпосле се и неке рибе могу научити, да на глас свога господара наврх воде изађу. Ово се само тако може појмити, да све ове животиње могу запамтити зло или добро што су искусиле, место где су дуго боравиле, и глас који су често чуле. Да неке животиње могу о нечему судити и нека закључења чинити, потврђују нам ови примери. Ако се пас затвори једанпут у кавез са дрвеним, а други пут у кавез са гвозденим решеткама, он ће у оба случаја покушавати, дасе ослободи; у првом ће случају, видећи даједрво под зубима меко, наставити своје покушаје, док кавез не провали, у другом пак случају скоро ће одустати од сваког покушаја да решетке прегризе, и мирно ће се предати својој судби. Кад се газда ловачког пса спрема да иде у лов, навлачећи особите за то чизме и чистећи пушку и друго, пас изјављује на сваке руке