Српско коло

Стр. 14.

СРПСКО

коло

Год. IV.

Ко је ово? Ово је лик чувеног, сад већ покојног, наученика француског Пастера, који је први проучио, зашто се рана д& на зло, подљути и загноји. Доказао је да се рана не да на зло зато што „назебе", него зато што на њу падну кужне живе клице и отрују је. Те кужне клице тако су мајушне и ситне, да се слободним оком не виде, но их вешто и томе послу извеџбано око спази онда, кад их посматра кроз стакла, која много увеличавају. Тих кужних клица има сијасет на стварима, сечиву, као ножу, српу, клинцу, на нашим рукама, на бапским мелемима и око нас у ваздуху; док нам је кожа здрава не могу да нам нахуде, а како се кожа поболе или како добијемо отво-

рену рану, па ма била као убод иглени, одмах могу ту да падну и рану окуже. Кад ово чујеш, знаћеш да не ваља метати на рану бапске лекове, но одмах ићи лекару, који ће такве завоје на рану метнути, који ће рану најбрже залечити и спречити гнојење. Највише се цео свет обрадовао, кад је овај мудри наученик год. 1885. пронашао лек страшној и донде увек самртној болести, беснилу, које долази после уједа бесна пса. Чувај и себе и децу од паса, а ако би по несрећи кога ујело сумњиво или бесно псето, нека одмах иде лекару и он ће свакога тамо упутити, где се тим леком лечи. Тим Пастеровим леком досад је већ хиљадама излечено. Само се не сме чекати и одуговлачити, да се болест развије, него одмах треба ићи у Пастеров завод (код нас у Будимпешту) и лек је сигуран. Шта веле љецари. Чувајте се од надриљекарства. Пише др. Перњансни од Перник-града. Ни у шта се тако радо не ће свак умијешати, као у лијечење. Мало их је, који ће

рећи: ја то не разумијем, за то треба великог знања и дугог учења. Сироти љекари су на муци, јер често им, у сред њихова смишљена рада, долази по неко са оваким или онаким савјетом. Па зар је чудо, да погдјекоји од њих мора бити опор према таком уплетању у тако тежак и смишљен рад, као што ја знанствено лијечење. Ни по јада, ако се има посла са разборитим људима, који ће запитати и рећи своме љекару, шта им други свјетују; али многи за леђима љекаревим залажу болесника које чим и чине му које шта, што му у многим случајевима доноси мјесто здравља сигурну — смрт, а у другим опет случајевима су то такве гадости, да и помисао на њих улијева човјеку грозу. Сиромах болесник, он појма нема, чим га често кљукају! Да споменемо, само узгред, какве гадости спремају лакомислени надриљекари, врачари и врачаре, за пијење биједним болницима! Тешко је све ријечима и изрећи, какве се прљавштине ту трпају, не остављајући ни измети, ни крви, ни унутарњих органа од змија, жаба, мачића и т. д., лаћајући се чак и отпадака од жива или дијелова од мртва човјека! Каквим се средствима служе ти бесавјесници и у какву опасност гурају често и здраве људе, да споменемо само њихова нека врачања око мртваца. Тако покров, којимје мртвац био покривен или дијелови постељине, на којој је мртвац болујући издахнуо, имају код тих несавјесних варалица чудотворну снагу, која лијечи; вода пак, у којој је мртвац окупан, по тим бездушницима, љековитаје! Зар није страшна и помисао на такве поступке тих несретника! Тим начином мора опасност заразе бити за свакога јасна. Предмети, који су били у близини мртвачкој, заражени су, а то ли не ће бити вода ? у којој је прат! Овде нам пада на памет и онај рђави обичај, који се понегдје у нашем народу види, да се око мртваца или по гробљима служе храном и пићем. Колико-ли опасности имаде у тој поганичкој (незнабожачкој) навади, тешко да многи и помишља. Понекоји радови надриљекарства су невине природе, махом засновани на превари, као што је бајање, гашење угљевља и друге сличне работе. Други су опет остаци старог љекарског схваћања, које је данас познато као штетно и погрешно. Мали их је остатак погрешно употребљен, и ако иначе искуством доказан, да може бити од користи. У свакој прилици свако гријеши, ко се пода утицају надриљекара, јер ће у најбољем случају бити преварен, ако не и тјелесно оштећен или и — упропашћен.