Српско коло

(Јтр. 2.

СРПСКО К0Ј10

Год. IV.

Ето зашто тежак пропада. Неукост његова и терети државни убијају тежака. А нико се није бринуо, ни да тежак научи боље радити, и с оним што уради вјештије руковати, баратати, ни да му се терети олакшају. То су узроци пропадања тежачког, а не оно што је рекао јесенас велики жупан жупаније загребачке Фодроци: „Пропада онај, који неће да ради и штеди, већ пландује, пијанчује и по крчмама политизира, у сусједа задиркива, по судовима се повлачи, и новац на фишкале, надриписаре и парнице троши". Ми знамо, да тежаци у опће сви пропадају све већма, сиромаше. Кад би било истина оно, што вели велики жупан, онда би сви тежаци били лијенчине, пијанци, процежџије. Али то није истина. Нека господа зађу Ликом и Банијом, нека се распитају, па ће чути, да је свака скоро кућа некад боље стајала, него сада. Сад сви скоро горе стоје, а нису сви пијанци, бадаваџије и процежџије. Има и међу тежацима таквих, али има много више честитих, па опет им је све горе. Али и међу господом има исто тако бадаваџија, пијанаца, свађалица и политичара, па опет им није зло, као тежацима. Јест, тежак мора прегнути, да боље, вјештије ради, да оно што изради вјештије уновчи, мора се научити послуживати се паметно кредитом (узајмљеним новцем), мора се удруживати у друштва, да се удруженом снагом помогне. Али и држава му мора у свему ићи на руку, помагати му у том послу, као што раде и друге државе, олакшати му уз то све терете, који га претешко тиште, као што видимо из горњих примјера. Неће ли они, који управљају државом тако, већ се можда још ругају злу народном, народ сада, хвала Богу, има средстава, да их избаци из њихових столица. А.

Српска повјест. Дрна Рора. Мало има и тежака Срба, који нису никад чули за Црну Гору и Србе Црногорце. У нашем народу сваког Црногорца држе као за некаква Краљевића Марка, толико је познато и чувено црногорско јунаштво. Причајући читаве прошле године у „Српском Колу" о повијести и прошлости Срба, откад су се доселили у земље, гдје сад живе, нисмо само испричали прошлости Црне Горе, од оног доба, кад се распало српско царство. Јер до смрти цара Душана Силног (1355. год.) спадала је и Црна Гора (онда се звала Зета) под српску државу, била је један њезин дио. Српски су краљеви обично својим одраслим

синовима давали да управљају Зетом, да се уче владати. Кад је умро цар Душан Силни, српски великаши, како смо већ говорили прошле године, растргају велику српску царевину у сијасет малих држава. Тада се и зетски великаш Балша одметне од слабог Душанова сина Уроша и завлада у Зети на своју руку. У то су већ и Турци били осилили се јако, па су ударили и на Зету, гдје су иза Балшине смрти завладали синови му: Страшимир, Ђурађ и Балша. Од Балшиних синова отели су Турци више од половице њихових земаља, тако да су Балшићима остали само брдовити крајеви, садашња Црна Гора. Све што је било боље, отели су Турци. Страшимиров син Ђурађ и унук Балша, трећи с тим именом у породици, патили су се и мучили читава вијека свог, купајући оно камења у крви својој и турској. Кад је умро Балша трећи, пошљедњи у породици, завлада у Црној Гори породица Црнојевића, и то Стеван Црнојевић. Било је то 1427. године. У друштву са Ђурђем Кастријотићем борио се славно много пута с Турцима и оставио Црну Гору слободну свом сину Ивану Црнојевићу године 1471. Иван је Опет у вјечитој борби и крвопролићу с Турцима живио до 1490. године. Кад је он умро заваде му се синови. Млађи оде у Турке, потурче се и поведе војску турску на старијег брата Ђурђа. Али Црногорци дочекају војску код ЈБешкопоља и сасвим је разбију. Ђурђу је додијало живјети у вјечитој бризи и страху у Црној Гори те 1499. године остави Црну Гору и пресели се у Италију, у град Мљетке (Венецију). Кад је Ђурађ Црнојевић оставио Црну Гору завладају њоме владике црногорске, који су столовали на Цетињу. За вријеме владе ових владика примили су неки Црногорци муслиманску вјеру, истурчили се. Испрва су они живјели у слози са осталим православним Црногорцима, па и бранили с њима Црну Гору од правих Турака. Било је то тако, док се они нијесу јако расплодили. Трајало је то неких 200 година. Али када 1690. године ударе Турци с великом војском на Црну Гору, пристану ови потурчени Црногорци уз Турке, те Турци попале и прегазе Црну Гору. Заузму тада и Цетиње и сруше цетињски манастир. Тада је код Цетиња јуначки погинуо славни хајдук Пивљанин Бајо са 300 другова, волећи погинути, него пустити Турке, да мирно робе и пале. У то 1697. год. постане владиком Данило Петровић-Његуш, из породице Петровића, која