Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО колб

^од. IV.

помирница између народа с једне и друге стране Драве. Најзад је замолио народ да вјерује у вољу и прегалаштво својих заступника, који су у изборну борбу ушли под лозинком — „уставне слободе", који су под том лозинком и побједу однијели, па ће сву своју снагу и заложити, да народ добије слободу и неће мировати, док сваки пунољетни грађанин не буде имао право гласа и својим гласом одлучивао о судбини својој и опћој народној. Данас се, рече, морају сва друга гштања ставити на страну, док народ не добије то оружје у своје руке и онда се може ићи даље. Сваки онај, који народу друкчије говори, непријатељ је слободе народне, јер хоће да народ буде роб као што је дослије био. Природа не трпи скокова, па је тако и у политичком животу. Кућа се гради од темеља, а не од крова, а тако исто у бој се не иде без оружја, а то оружје су за наш народ уставне слободе. Говор народног заступника саслушан је врло пажљиво и често је пута прекидан одобравањем. Послије њега узео је ријеч г. посланик глински, који је у јасним цртама изнио слику данашњег полигичког положаја у Хрватској и у Угарској. Прилике су тешке, али, с народом за народ, даде се и коначна побједа изнијети. Стога требају изборници и народ да помогну свога посланика, који по најбољем свом знању ради у корист боље будућности народа једнога и другога имена, за бољу срећу и напредак отаџбине.. Ако би се навукли опет црни облаци над нашом отаџбином, онда треба сви као један човјек да стоје уза свога заступника. Говор је с великим одобравањем примљен и г. Супило срдачно поздрављен. Још је узео ријеч и адвокат глински г. д-р Стјепко Шпанић, који је народу лијепо растумачио о политици новога курза, који рачуна с онијем што се данас може, а шта не може, па зато осваја оно што може, да не стави на коцку све, и тако упропасти оно, што ће се дати извојевати истом, кад народ буде јак фактор, оборужан уставним слободама. Пошто је заступник вргомоски у усменом разговору саслушао поједине жеље и молбе народа свога изборног котара, затим разгледао купалиште и околину ради потребних корака, које ће као заступник учинити, отишли су изборници с њиме у велику дворницу топушчанске ресторације (гостионице). У великој дворници топушчанске ресторације, у којој се обједовало, искупио се био велик број изборника (грађана и сељака) и другијех гостију. Први је узео ријеч познати вриједни учитељ Милош БоројевиЛ из Перне. У свом смишљеном, лијепом говору изнио је за-

хтјеве онамошњег краја и народа. Истакао је најприје важност слободе за просвјетни напредак, којем служе школа и учитељи, али који су на жалост, досад били потискивани и притискивани. Управо у поразној слици приказао је стање тамошњих школа, гдје има и таквих, у којима дјеца, због недостатка клупа, сједе прекрштених ногу на поду школском. Крваво је стање учитељства, но у овом часу оставља те јаде на страну, али тијем већма истиче ране, које подноси школа у онамошњем крају. Народ без школа народ је без будућности. Али, као што су год биједне школске прилике тамо, биједне су и прилике путева. У врло јасној слици износи говорник у интересу запуштеног купалишта, које би могло бити свјетскога гласа, потребу цесте од удаљене жељезничке станице до Топуског, а тако исто потребу цесте, која треба да веже Банију с Босном, а која би била исто то за онај крај, што и жила куцавица за организам (тијело) људски. Истакнувши то ставља ипак нада све потребу увађања слободоумних установа у земљи, а нарочито потребу закона о слободи избора. Треба зајамчити свакоме светињу слободе гласа, да се не поврате никад више она времена, која су до тога довела била, да је дошладуша у подгрлац. Вјерује у добру вољу и племенито настојање вргомоског заступника, кога од срца поздравља скупа с његовим другом госп. Франом Супилом, борцем и једним од главних твораца ријечке резолуције. На ове красне ријечи одговорио је одмах заступник БудисављевиН. У свом одговору истакао је, да се радује, што у погледу просвјете има исто мишљење, што и пријатељ му предговорник његов. Увјерен је, да би та радост била истом онда потпуна, кад би обојица могли ускликнути: „У Хрватској зна свако читати". Да се колико толико приближи и наш народ до тих великих просвјетних двери, треба прегнути свом снагом и свом љубављу према роду и народу. Жетве је много, жеталаца мало, али њихов број треба појачати, да се не узмогне више наћи такав, на жалост, достојанственик, који је још на власти, а који је једном приликом доказивао, да народу не треба школа, јер се у школи научи читати, па онда читањем постаје опозиционалац. Овако могу говорити само они, који нису пријатељи народа, пријатељи слободе, без које нема никаква напретка. Дужност је зато, као што је предговорник рекао, дати народу слободу, за којом тако дуго вапије. Пред очима нам зато морају свагда лебдити узвишене ријечи оне крунисане главе, која је рекла: Народу није никад превише слободе, и у слободи истом васпита се за слободу.