Српско коло

Год IV.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

Тешки су путови, који до те слободе воде, трновита је стаза, којом се до ње крочи. Али зрно до зрна погача, камен до камена палача. У тешким приликама, у којима се данас налази здружена хрватска и српска опозиција, најтежа је ствар: не пребацити се, јер би се могла упропастити читава ствар боље народне будућности, на коју и онако реже силни душмани и јавни и тајни. Али док је људи т као што је један од тијех и јуче изабрани глински заступник, складни Дубровчанин, дотле вјерујмо, да ће нарона ствар однијети побједу. Послије овога говора, који је врло лијепо примљен, изнио је грађанин г. Аџић господарствене захтјеве опћените и посебне тамошње. На овај говор одговорио је ванредно духовито г. Фран Супило, који је испоредио данашњи наш положај са положајем морнара, који једри супрот вјетру. Сав би свијет, који то не зна, мислио да је то немогуће, па ипак згодним маневрирањем лађа се креће напријед. Али се зато хоће окретности, вјештине и умјетности. Снага нам је слаба и незнатна. Многи с тиме неће да рачунају, него одмах траже куле и градове. Мала дубровачка република очувала је кроз вјекове своју слободу, и ако су силни душмани јуришали на њу. Али то има да захвали само разбору и памети својих синова, који су добро омјерили сваки корак прије него што су га учинили. Захваљује на овом дочеку у почаст њиховом заступнику, који је свагда до данас у свакој прилици показао, да зна шта је политичка зрелост, и ако је по свом ватреном темпераменту (природи) кадар, кад затреба, јурнути у највећу опасност и погибију. Након тога још је вргомоски заступник одговорио на молбу једног грађаниа топушчанског, да ће се свом снагом заузети за топлице, које би могле бити свјетског гласа, а овако служе на недику земљи, и на тугу и жалост оних болника, који долазе да траже и нађу лијека, и ако се за многе дотле мисли да им је болест без пребола. Тако је свршен овај разговор и сваки је одушевљено и весело зажелио, да се оваки разговори што чешће понове.

Вучко ЉубичиЋ. Вино пију шездесет Сењана Бијеломе Сењу на капији, Над њима се алај-барјак вије, На барјаку сребрна челенка Од двадесет и четири стуба, На чекрк се за барјаком вије; На челенки триста трепетљика; Кад с' обрне на чекрк челенка,

Стоји јека триста трепетљика, Како листак, кадно ветар дува. Ал' беседи од Сења Иване: „Браћо моја, шездесет Сењана! „Пијте вино и веселите се, „Док у јутру бели дан осване, „Сутра ћемо преко Велебита, „Да идемо под Грачац у гору, ,Да тражимо Вучка Љубичића, „У Вучка је пушка Јуришина, „Бритка сабља арамбаше Плавше, „И обоје токе Тадијине, „Мркоњића и калпак и перје; „Те Сењаном носи на срамоту". Пише вино шезцесет Сењана, Пише вино и веселише се Док у јутру бели дан освану; Кад у јутру бели дан освану, Отидоше преко Велебита И дођоше под Грачац у гору; За три дана по гори одили, За три дана и три ноћи тамне, Они траже Вучка Љубичића, Они траже, не могу да нађу, Вучко седи Грачцу на капији, Те он пије оно вино ладно С побратимом Грачанином Марком. Ал' допаде итар гласоноша На сокола Вучка Љубичића: „На зло сео, Вучко Љубичићу! „На зло сео и вино попио! „Сењани те по планини траже, „А ти седиш, пијеш вино ладно!" Кад је Вучко разабрао речи, Итро скочи на ноге јуначке, На се меће токе Тадијине, Паше сабљу арамбаше Плавше, И устиче калпак Мркоњића, И узима пушку Јуришину. Беседи му Грачанине Марко: „Повед', брате, тр: дссет Грачана. „Грачани су бољи од Сењана: „Пушком бију, како и Сењани, „Сабљом секу боље од Сењана". Ал' беседи Вучко Љубичићу: „Боме, брате, не ћу ни једнога: „Кад ћу многе расцвелити маЈке, „Боље нека плаче моја сама; „Кад ћу сеје с браћом раставити, „Боље нека стоји моја сама; „Кад ћу љубе у род опремити, „Боље нека иде моја сама". Па он оде под Грачац у гору, Намера га добра намерила Гди Сењани пију вино ладно; Њима Вучко вишња Бога назва: „Божја т' помоћ, чети арамбаша!" ,,Да' Бог добро, незнана делијо!