Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО коло

Год. IV.

„Каде тако по планини одаш, „Не знадеш ли Вучка Љубичића? „Гди је, курва, синоћ вечерао, „Гди л' ће к ноћи на вечеру доћи?" Ал' беседи Вучко Љубичићу: „Побратиме, чети арамбаша! „Што је тебе, те за Вучка питаш? „Или ти је опсовао мајку? „Или ти је љубу обљубио? „Или те је на мејдан зазвао?" „Бре курва му стара мајка била! „Није мене опсовао мајке, „Моје љубе ни видио није, „Нити ме је на мејдан зазвао; „Већ ј' у њега пушка Јуришина, „Бритка сабља арамбаше Плавше, „И обоје токе Тадијине, „Мркоњића и калпак и перје; „Све свијетло руо и оружје „По избору наши арамбаша, „Сењаном га носи на срамоту". Онда рече Вучко Љубичићу: „Сам си курва, чети арамбаша! „Сам си курва и пао од курве, „Јунаци те тако позивају; „Ако ј' у мен' пушка Јуришина, „Бритка сабља арамбаше Плавше, „Оружје сам на боју добио, „Отео сам, украо га нисам: „Ја сам Плавшу женски уватио, „Пак му ништа учинио нисам, „Тек отпас'о сабљу од појаса; „Ако ј' перје Петра Мркоњића, „Згуби Петра освоји му перје; „Ако с' у мен' токе Тадијине, ,,С' жива сам и Тадије скинуо. „Све сам от'о, ништ' украо нисам. „Чин' ми, курво, шта ћеш ми чинити!" Кад то виде чети арамбаша, Земљи клече на десно колено, Својој пушци живи огањ даје, Не увати, да је Бог убије! Узе другу пушку од дружине, Ал' ни она не да огња жива! Кад то виде Вучко Љубичићу, Клече земљи на десно колено, Јуришиној пушци огањ даде; Вешто курвић нишанџија беше, Арамбашу вешто погодио, Прострели га кроз десницу руку, Паде јунак у зелену траву. Скупише се шездесет Сењана, Арамбаши устављају крвцу, Арамбаши ране завијају; Залети се Вучко Љубичићу, Те уграби Сењски алај-барјак Од шездесет Сењана јунака, Ста бегати Грачцу бијеломе,

За њим трче шездесет Сењана; Кад се Вучко виде на невољи, Узе барјак у лијеву руку, Пак се јунак бритком сабљом брани, Он погуби тридесет Сењана, Тридесет се натраг повратише. А отиде Вучко Љубичићу, Здраво оде Грачцу бијеломе, И однесе Сењски алај-барјак; Грачани га дивно дочекаше, Дадоше му у граду сердарство Над четири стотине јунака, Поклонише кулу на Жегари; И данас је кула на Жегари, Позива се Вучка Љубичића.

Ратарска школа у Крижевцима. Данас већ свако знаде, да је рђавом прадједовском начину ратарског рада и застарјелом газдовању криво то, што многи наш сељак, ратар, нема ни најнужнијег општег ни стручног образовања. Он још увијек „плете котац ка и отац". Баш зато мора врло често да осјети, да су назатку његовом криве којекаке застарјеле предрасуде прадједа Стојше и прабабе Стојанке. Така је школа скупа, а пошљедице су чемерне. Производи нашега ратара не могу имати ни у половици ону цијену коју таки рад има другдје у напредним државама. Наш сељак треба да буде у првом реду ваљан ратар. Таки може да буде, ако се што више наших сељачких синова ода на изучавање иаметме (рационалне) иривреде (економије). Мора да умије добро прорачунавати свако своје предузеће, а то је: добитак и штету свога рада. Он треба да позна природу, колико му је то за живот и рад његов нужно. Треба да има појма о постанку, саставу и својствима земље коју обрађује, од које живи и јавне терете плаћа; биља, које из ње добива, и домаћих „-животиња, којима се служи у корист своју. Ваља да разабире важност гнојења и вриједност гноја. Мора знати шта је права биљна храна. Упознати алат, оруђе и господарске машине. Познавати разне болести биља, животиња и т. д. Дужан је наш ратар да се упути још у гајењу (подизању) шума, винограда, ливада, и у другим гранама привреде и газдинства. Све ово може се научити, па уједно и практички увјежбати, у којем стручном ратарском заводу, каки је и ратарска школа у Крижевцима (Хрватска), коју земља издржава. У овај завод примају се млади људи са 21. годином. Предност имају они, који су свршили војништво. Од ратара, који уживају који општински или државни штипендиј, тражи се држављанство краљевине Хрватске и Славоније, онда основна