Српско коло

Год. IV.

СРПСКО коло

Стр. 5.

школа, као и бесприкорно владање. Ратарница је уређена тако, да сви ратари удружено стаН УЈУ и Ј е ДУ У згради. Храну кухају и приређују сами. Сваки мјесец други. За тај посао добивају штипендиј од мјесечних 30 круна. Течај траје двије године. У те двије године имају ратари зими дневно два сата школу, која траје од мјесеца новембра па до конца марта. Уче ове предмете: вјеронауку, рачунство, писмене саставке, господарство, живиногојство и мљекарство, виноградарство, воћарство, подрумарство и природопис. Осим тога, вјежбају се и практички у горњим гранама газдинства. Сваки ратар, сваког мјесеца буде додијељен на други посао, гдје мора све радње сам обављати, а при томе му се, ако је нужно, дају још посебна објашњавања. Ови млади људи, овако потпуно спремљени за напредног ратара, могу на властитом земљишту и посједу умно и разборито господарити, добрим примјером претходити својој нешколованој браћи, а сељанима и комшијама за узор служити. Нијесу ли пак сретни да имају свој властити посјед, могу, по свршеним наукама, бити намјештени код властелинства као: шпани, магазинери, сирари, дворски, виноградари и подрумари. Која вајда кад се овај завод слабо полази. Полажење је јефтино, да, ваљда јефтиније не може да буде. Наши Срби, нарочито они из Сријема, као да и не знају за њ. Ово је тим црње по нас и наш напредак у ратарству, што ми, ма да би манастири наши најбоље могли одговорити овакој цијељи и потреби Србина ратара, немамо таких школа. Не ћемо, ваљда, чекати скрштених руку, да нас, на посједу нашем, уче умном газдинству туђи досељеници: фетер Нацика и баћа Пишта?! Ове године у овом заводу свршавају тек три наша Србина: Стеван МилојевиИ, родом из Латиноваца (Славонија), Раде ПекиЛ родом из Цабуне (Славонија) и Андрија СтанковиИ родом из Влајсава (Хрватска). Сва тројица одслужили су прописане војничке године. Доиста жалосна појава, и ми смијемо отворено да питамо: гдје су наше српске општине, гдје ли Срби добротвори, да потпором малом и незнатном, отворе врата овога завода и најсиромашнијемнашем младићу?! Србине ратаре! Упамти што рекох. Одлучи се за добро своје и народа свога. А устребаш ли и другог каког писменог или усменог савјета и договора, обрати се на мене искрено и поуздано. Светозар Грубач парох и катихета у кр. ратарској школи у Крижевцима.

Важна окрушница мнннстра фннанција. Министар финанција издао је на сва финанцијална равнатељства 10./У1. 1906. под бр. 2018 М. Р. окружницу из које вадимо ова важнија мјеста: Порезне дугове, који су настали у години 1905. и првој четврти 1906. може свако уплаћивати тако, да једну половицу тога дуга уплати до конца октобра о. г., а другу половицу до конца г. 1907. у оброцима по својој вољи, а без иосебне молбе. Ако мали порезовници (којима годишњи изравни порез не досиже 200 К) тачно држе рокове, како је мало прије споменуто, оираштају се од илаћања камата на тај заостатак. Велики порезовници, чији годишњи изравни порез досиже или премашује 200 К, морају свакако платити камате рачунајући од 15. јула 1906. Мали и велики порезовници, који желе плаћање заостатака из г. 1905. и прве четврти 1906. одгодити на дуљи рок него што је горе означен, и велики порезовници, који желе опрост од камата, морају за то иосебно молити. Молбе морају примити опћинска (градска) поглаварства или финанцијална равнатељства усмено или иисмено и у сваком случају без биљега. У изнимним и особитог уважења вриједним случајевима, може се оброчно отплаћивање дозволити и за оне порезне заостатке, који потјечу из времена прије г. 1905. Министар овлашћује финанцијална равнатељства да могу за отплаћивање нагомиланих заостатака, који не премашују 500 К без обзира на вријеме од када потјечу, дозволити у свом дјелокругу платежне оброке до конца г. 1908., а у изванредним случајевима и камате опростити. На концу министар жели, да се код малих порезовника особита брига обрати на то, да се присилна утјеривања и ондје, гдје за то постоје законити предувјети, без разлога не употребљавају и примјереном поштедњом обављају.

Шуме у Србији. Пошто сам уверен, да би читаоци „Српскога Кола" особито радо знали, како живе њихова браћа у слободној краљевини Србији, изнећу им неколико тачака у погледу уживања шума и то државних, или како их тамо зову „царских". Подела је шума у закону иста као и тамо, само што нема имовних општина, јер та врста у подели шума постоји само у Војној Крајини.

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и нитају овај лист.