Српско коло

Заст. др. Александер Хорват према дру Поповићу: А што је мене брига за овај предмет овдје. — Заст. др. Иво Елеговић: И ви сте драги Поповићу такођер позеленили. — Предсједник звони. Заст. др. Душан Поповић одилази за предсједничку и биљежничке столиде. Гласови код Старчевићеве хрват. странке права: Оде, оде он! — Заст. П. ГашЛаровић: Доћи ће он натраг. Заст. др. Душан Поповић обишавши иза тих столица, изилази на другом крају. Заст. др. Иво Елеговић: Ево га натраг около кере па на мала врата. Заст. др. Душан Поповић: С које год стране, али ја ћу опет к вама! Заст Павао Гашпаровић: Сад ме видите, сад ме не видите). Завршујем овај пасус говора тим, да ми Срби, кад нам нетко каже, да немамо права на опстанак у овој нашој отаџбини и кад нас нетко тјера (Заст. др. Александер Хорват: Тко вас тјера?) као Србе — одговарамо на то ријечима, које понављам ово већ трећи пут: ми смо ту и остајемо ту. А остајемо зато, што нас за ову груду земље, која се Хрватском зове, веже љуљушкање наших колијевака, што нас у тој земљи задржава непомичност наших гробова. (Вурни пљесак и одобравање. — Пљесак и на галеријама и бурни живио! — Један глас на галерији: Србе, кад пљешћу, не бацају на поље!) Пр едсједник (звони): Опомињем опћинство на галеријама, да се устегне од свакога одобравања и неодобравања, иначе, ако се то други пут опетује, што се је мало прије догодило у овој ° саборници, бићу присиљен испразнити галерије. Заст. Светозар Прибићевић: Напомињем, да се овдје истицало народносно дитање, и као питање пропаганде. Али ја кажем: као што у појединим дубљим масама српскога житељства није било можда свијести српске, тако у појединим дубљим масама хрв. народа није било евијести хрватске, не пред 50, него још пред двије три године. Лани, наиме, кад је била велика скупштина Радићеве сељачке странке, дошао је један сељак из Славоније на ту скупштину, којој је присуствовао као новински извјештач и мој друг Буде Будисављевић. Онај сељак казао је, да би довео и више сељака на ту скупштину, али они немају народне свијести, те не ће да иоу Хрватима. Мјесто, дакле, што нападате на Србе, који пропагандом врше само своју дужност, боље би учинили, да ширите хрватску пропаганду у својим масама. (Заст. д-р Александер Хорват: Дођите у наше котаре. Та из љубави према Србима заборавили су хрватско име. Тамо, гдје Лорковић шири своје идеје, тамо то може бити. А иначе, гдје је развита хрватска свијест, ондје се не усуђујете, не би ни прошли.) То није Подравина, него доња Славонија. Ја вам не могу тачно све казати. Иначе, што се тиче српско.-хрватског питања, изјављујем ја у име својих другова, да стојимо на овом становишту: ^ад смо за краљевину Хрватску тражили права и слободе, тражили смо по својој дужности добре воље и с љубављу 1.зато, јер смо синови Хрватске, јер смо држављани Хрватске, јер смо дјеца миле мајчице земље, наше отаџбине. Ви ћете допустити, да сваки Далматинац, био Хрват или Србин, воли највише Далмацију и срце му најживље закуца, кад се каже ријеч Далмација. У таковом је истом расположењу и Босанац, кад се сјети своје уже домовине. И Маћедонац највише љуби Маћедонију. А свакоме сину ове земље, био он Србин или Хрват, заигра срце ватрено и надимљу се груди с поносом, кад се спомене ријеч Хрватске. Због тога и ми Срби, као синови аве земље, по прирођеном нагону и љубави — љубимо Хрватску, и боримо се за њу. (Заст. Александер Хорват: Ви се борите за нагодбу, а та није за слободу Хрватске. — Заст. др. Душан Поповић: Кад се говори о српству, спомињете нагодбу; а кад се говори о нагодби, спомињете српство! — Заст. др. Иво Елеговић: Зашто тако не говорите пред својим народом?) Овако сам говорио на свим нашим чисто српским скупштинама. (Заст. др. Едмунд Лукинић: Ја сам тому свједок. — Заст. др. Александер Хорват прама заст. дру. Душану Поповићу: Немојте се љутити, го вам добро не стоји. Само весело лице свиђа се галеријама. — Заст. др. Душан Поповић: Жао ми је, што ни-

сам фотограф, јер је вриједно видјети ваше лице.) Ми се боримо за слободу и за част Хрватске и зато, јер и нама је добро, ако је добро Хрватској. Боримо се зато, јер све оне благодати, све оне погодности, сва она права и преимућства, која ће Хрватска стећи, запашће и нас Србе као синове Хрватске. (Заст. др. Александер Хорват: Дакако, у обилној мјери.) Напокон трећи разлог, зашто се ми боримо за слободу Хрватске, у том је, што је мисија Хрватске на путу између истока и запада, на овом великом свјетском путу, значајна. Та је мисија Хрватске, тај је позив њен значајан због тога, јер она има да буде свим нашим сународницима на Балкану, звали се они Хрвати или Срби бедем у борби против великог непријатеља, који се шири попут велике поплаве према словенском југу, т. ј. бедем против оног познатог Огап^а пасћ Об1еп. (Одобравање код коалиције и код деснице.) Тој мисији, том великом политичком и културном позиву одговараће Хрватска само онда, кад буде јака и моћна. (Пљесак и одобравање у саборници. — Заст. д-р Александер Хорват: Тај ће још постати Старчевићанац! — Заст. д-р Карло Бошњак: То потписуЈем. — Заст. д-р Алексан дар Хорват: Још мало и биће Старчевићанац. Заст. д-р Владимир Франк: Говори боље од Ђалског и Лорковића. — Заст. д-р Едмунд Лукинић: Пустимо класификацију. — Заст. д-р Иво Елеговић: Само напред! Ми се можемо само тому веселити. — Предсједник звони.) Разложивши овако становиште према српско-хрватском питању,- морам казати, да ми непрестано ваше истицање теорије о политичком народу не импонира ни мало. Што се тиче тога питања, стојим на становишту, које је прије подне разложио и образложио д-р Лорковић у име странке напредне. Ја перхоресцирам ту теорију већ зато, што се њом служе народи у хетерогеним народносним државама, народи јачи и моћнији, да подреде и потчине и народносно убију мање и слабије народе. (Заст. д-р Иво Елеговић: Сад већ није онај, који не позна политичког народа.) 77 редоједник (звони): Молим г. нар. заступника дра. Елеговића, да не смета. Заст. Светозар Прибићевмк: Ја држим, да је то питање пријепорно у самој правној науци. Али свакако то стоји, да би се о политичком народу, кад би се о њему хтјело говорити, могло говорити само као о народу, који нема националне боје, националног карактера. Белгија и Швајцарска, које су овдје узимане за узор, представљају политичке народе, који искључују националну боју, те имаду само територијалан значај и карактер. Што се тиче наших посебних прилика вриједи за нас, ако и перхоресцирамо ту теорију, да ми хоћемо, да у краљевини Хрватској обиљежје земље и државе буде хрватско, а томе становишту Срби се нису никада противили, почевши од велике појаве у овом сабору Светозара Милетића, па све до дана данашњег. (Заст. др. Анте Павелић: Онда нема Срба. — Заст. др. Едмунд Лукинић: То ви не можете схватити, а хоћете бити Старчевићанац. Заст. др. Александар Хорват: Откада сте постали резолуционаш, отворила вам се памет. — Предсједник звони.) Друго је земља и држава, а сасвим је нешто друго народ државе. Господа с оне стране вис. куће, са стране Старч. хрв. странке права, нападају нас и наш рад овдје омаловажавају и због тога, што у Угарској на заједничком сабору нећемо да притекнемо у помоћ немађарским народностима. Та господа захтијевају од нас, хоће да исфорсирају од нас, да се заузмемо за те народности и да повриједимо читаву природу државоправног одношаја између краљевине Хрватске и Угарске. Познато је наиме, да изасланици ове краљевине немају нити ријечи, кад се ради о чисто интерним угарским питањима, јер се тим моментом заједнички сабор претвара у чисто угарски. А ипак та господа, кад се тиче српског питања, своје демократске осјећаје, своју модерност показују тим, што се према нама служе истом теоријом, коју замијерају Мађарима у њиховом одношају према народностима у Угарској. Та и у Ма-

ђарској се, чак са стране великих државника говори Немађарима: будите ви Срби, будите ви Словаци, ми немамо ништа против тога, да ви развијате своју културу, своје посебне народносне особине, али имате да будете саставни дио политичког народа мађарскога и као такви имате да признате и да се поклоните преддржавном идејом мађарском. (Бука.) А кад би господа повукла консеквенције и имала у том питању одређено становиште, онда би овај недослијед, овај сукоб идеја код њих био немогућ. (Заст. Павао Гашпаровић: Ова присподоба храмље.) Господа су говорила, да наши српски захтјеви и тежње нису у складу с хрватским становиштем и да се не могу измирити с тим становиштем. Бар је такав био смисао њихова разлагања, па су нека господа тим поводом упозорила на српску заставу. Ја не ћу подробније рефлектирати на оно, што је о тој застави рекао господин Томац, само морам казати, да се он у својој аргументацији послужио с подацима, који не одговарају историји. Ја нисам од оних, који вјерују, да је српска застава, какову ми данас употребљавамо, постојала већ онда, кад смо ми дошли у ове крајеве, јер знам, да су оне три боје, из којих је она сложена, употребљене тек године 1838., кад је Србија стварала своју државну заставу, а та је изгледала овако (чита): „Тробојна застава, црвено, плаво, бијело, хоризонтално лежећа. На црвеној боји и то одмах до копља четири звјездице, по двије у реду једне под другима, у виду четири угла, копље, на којем стоји застава, извајано је народним бојама, црвеном, плавом и бијелом уз цијелу дуж". То је застава краљевине Србије, али та застава није наметнута ферманом турским, као што је тврдио госп. Томац, позивајући се у том погледу на тобожњег српског историчара, који је био толики дилетант, да ни једно друштво, ниједна академија није хтјела узимати и објелодањивати његових радова. А против овакве српске заставе била је Русија, па и сама порта и Србија је тешком муком израдила признање и одобрење своје заставе. Али, ако српска застава и није постала онда, кад су се Срби доселили у ове крајеве, нису онда ни Хрвати имали заставе, какову имаду сада. (Заст. Александер Хорват: И зато ви морате имати посебну заставу. — Заст. др. Анте Павелић: Али грб је био.) Пресједник (звони): Молим г. д-ра Павелића, да се умири. Заст. Светозар Прибикевик: Биће познато (Заст. Павао Гашпаровић: Њему је мило, да га прекидате, бар може промислити.) Ја немам тако дубокоумних мисли као г. Гашпаровић. (Смијех. Код Старч. хрв. стр. права: Он је у шали рекао.) Биће познато, да ми Срби тражимо своју српску заставу, шта више у српским захтјевима има такав, који захтијева законодавно признање српске заставе, али је скроз неоправдано мишљење, да Срби ту заставу траже као заставу краљевине Хрватске, да траже у том смислу паритет заставе српске са заставом хрватском. Срби не носе кривицу, што није ријешено питање држ.заставе, нарочито, што није узакоњен барјак хрватски као државни, а, ако траже српску заставу, траже је зато, да њом даду израза својој посебној народној индивидуалности, својој љубави према свом српском имену и да на тај начин засвједоче своје бивство, свој народни опстанак. Ова тежња нема ништа заједничкога с карактером државне заставе, не искључује ту државну заставу, оваква тежња за српском народном заставом не противи се значају и бићу хрватске краљевине, нити њезиној цјелокупности, нити тежњама за бољу будућност и самостални државоправни положај Хрватске. (Глас код Старчевићеве странке права: То је дуализам! Они иду у својим тежњама све полако напријед. — Заст. д-р Анте Павелић: Хоћете Србију у Хрватсквј. Предсједник звони.) Ја мислим међутим, господо, да је наш народ српски и хрватски исто тако, као и сви велики умови, који су некад водили Хрвате и Србе, да је у овом питању о одношају Хрвата и Срба на чисто, јер осјећај народног јединства између Хрвата и Срба,које су заступали

велики људи, носиоци великих идеја, тај осјећај јединства прожмао је сав наш народ, те је у њему понекад додуше латентан, али се ипак не да завести пролазним државничким идејама, него он знаде да букне великим, сјајним пламеном, онда, кад избију на површину велики и крупни догађаји, који засијецају у душу народну, као што је знао букнути и год. 1848. и година 1861. и 1868. И зато сам потпуно умирен гледе српско-хрватског питања,те сам увјерен, да ће се оно у најближој будућности ријешити према становишту, које ја овдје заступам. Што се тиче Босне и Херцеговине, које се питање сматра као најјачи разлог за неспоразумак између Срба и Хрвата, морам изјавити ово: Ми Срби у Хрватској, то јест, ми Срби, који се бавимо политиком, позвани смо, да дајемо овдје правац и интонацију политичком покрету нашег народа, али се у питања интерна Срба у Угарској, затим Срба у Босни и Херцеговини, непозвани не мијешамо. Исповиједамо међутим и држимо се становишта, да сваки наш народни-крај имаде право, да сам одлучује о својој судбини. Ја мислим, да ће се ово становиште, којему је у далматинском сабору дао маркантног израза и вођа хрватске далматинске странке г. д.р Трумбић, да ће се то становиште о самоопредјељењу нашег народа у Босни и Херцеговини и попримити. (Заст. Иван Першић: У Београду тако не мисле.) Међутим на питање Босне и Херцеговине гледам као на питање, које је изразито међународног карактера и држим, да ће о том питању одлучивати велики међународни фактори, европска дипломација, а нарочито сигнатарне власти, које су зајамчиле берлински уговор. Ако би се, високи саборе, ико осим дипломације још питао за коначно опредјељење Босне и Херцеговине, онда би се питао и смио питати само народ, који живи у Босни и Херцеговини, да уз тај глас придружи и свој глас. Како је о том питању мислио утемељитељ ваше странке, ваш вођа, чије име стоји вам увијек на устима, показаћу вам цитирањем једног пасуса из његове расправе о том питању. Ваш утемељитељ др. Анте Старчевић казао је о том питању ово (чита): „За нас Хервате стоји још и посебан разлог проти тому здружењу Босне, разлог који то здружење с Аустријом забрањује, обсуђује безуветно и на веке; с нами, обсуђује га у ових околности, у којих живемо". (Заст. др. Анте Павелић: То је пасус прије окупације. — Заст. др. Ал. Хорват: Историски чини се кронолошки просуђују. — Заст. Иван Першић: Треба рачунати счињеницом, да је Босна окупирана. — Немир.: Ја не одустајем од тога, да то прочитам (чита даље:) „Био у тамници ти сам, био с другима, ти си свеједно сужањ. Дошла Босна под Аустриу као посебна круновина, дошла као једна круновина с нами, то је у ствари све исто. Како 1848.—1851. биаху код нас, тако би, за прелазно и у Босну били дотерани и домамљени Славосерби. Тај се накот издаје за Хервате, не само пред простотом, која га не позна, него и пред сваким, пред ким суди, да може осрамотити и омразити Хрвате. Уз ту вижлад Аустрие дошла би Аустрианска солдатчиа, и Аустрианско редарство, Аустрианска жандармериа, Аустрианско учитељство, Аустрианско светјеничтво, Аустрианско терговачтво, Аустрианска гаунериа, Аустрианско докоњачтво; дошло би све, за да се упропасти онај напрама нами непокварени, девичански народ, за да се унесрећи и опустоши она лепа земља. Сву ту своју несрећу приписивали би Бошњаци. нами Херватом, Аустриа би их са Славосерби то учила и у тому мнењу потверђивала. Тада, тко да уведе љубав и слогу међу Бошњаци и међу нами, осталими Хервати ? Не лежи ли у тому сдружењу, ако се сбуде, очита пропаст Херватах? Тко, дакле, не жели, да и Босна или ми рађе пропаднемо у бездан, него ли да се састанемо под Аустриом? То желе само Славосерби. Ако се дакле та несрећа без нас и проти нами догоди, настојмо, како будемо могли, да јој опстанак прикратимо". Али не стоји међутим, што каже др. Павелић, да је значајно за то дјело, што