Српско коло

ПРИЛОГ „СРПСКОМ НОЛУ" БР. 24.

Говор Нар. заст. Светозара Прибићевића (у адреској дебатх).

Зисоки саборе!

Прије свега хоћу да додирнем једно питање и то питање чисте форме, које не мора баш бити од необично великога значења, али је ипак од неке важности. Ја као човјек демократске свијести и осјећаја морам изјавити, да не одобравам онај тон, који се употребљује у адресама као одговорима на владарске поруке. Држим, да се гакав тон може сматрати као остатак из онога доба, кад су владари имали пред собом репрезентанте појединих сталежа, а не представнике суверенитета народног, и увјерен сам, да ће млада и бујна демокрација, која маршира од успјеха до успјеха, знати и у овом питању чисге форме да изееде темељит преокрет. Међутим да пређем, изоставивши ово питање форме, на саму ствар. Хоћу, да се дотакнем приговора, који су стављени с једне стране високе куће на саму нашу адресу, значај и смисао те адресе. Прије свега приговарано је, што у тој адреси нисмо обиљежили све захтјеве, које смо нанизалиу нашим посебним програмима, него смо само један дио тих наших захтјева унијели у њу. Морам на то одговорити, да је моје мишљење, да никако не спада у адресу цјелокупни програм појединих странака, које подносе адресе, него само питања, која су за дани политички момент најактуелнија или су бар такве природе, да је рјешавање тих питања остварљиво у догледној будућности. Ја не ћу да навађам много примјера из парламентарне праксе у потврду овога становншта; истаћи ћу само један најближи примјер, који имамо у посљедњој адреси хрв.-угарскога сабора. Та је адреса излучила велика државоправна питања и проблеме из своје са 1 држине, те се је задовољила набрајајући таксативно само сва она важна, актуелна питања, која данас интересирају све слојеве у Угарској и све странке, које воде у парламенту ријеч. Ми смо такођер у нашу адресу униједи по нашем мишљењу најактуелнија питања за нашу јавност, за нашу отаџбину Хрватску. А нарочито смо ^нагласили три најважнија, и свакако најактуелнија питања од којих је прво питање уставних рефорама, чију актуелну важност нико порицати не може; друго питање промјене државоправног одношаја према краљевини Угарској и треће питање сједињење Далмације с матером земљом Хрватском, које је већ зато у данашњем политичком моменту актуелно, што је у уском савезу с акцијом за самостално царинско подручје. Према овом, што сам сада рекао, не обухваћа наша адреса сав наш програм, програм коалиције хрват. и српске, а нити цјелокупни програм појединих странака у овом блоку странака, него само позитивни актуелни дио нашега програма. Остали, идеалнији дио наших програматичних становишта суспендовала је свака странка у коалицији, али гим суспендовањем није се ниједна одрекла рјешавања ових питања, него је само то рјешавање одложила. Високи сабор ће допустити, да парламентарна пракса може показати небројено много примјера као потврду, да је овакова тактика и правилна и да она одговара тежњи за позитивним успјешним радом парламентарног тијела, народног заступства. Треба на пр. истаћи само поступак заиста државо-правно-радикалне странке, која данас доминира у заједничком уг.-хрв. и у ужем угар. сабору, а то је странка, која војује под именом Кошутовим и стоји на програму од г. 1848.

Та је странка, док је била у опозицији дуалистичком и да се тако изразим нагодбеном систему, који је владао у Угарској, водила радикалну борбу; али нико не може казати, да је она ишла затим, како би пошто по то изиграла успјехе владајуће странке, него је увијек само маркирала своје протунагодбено, антидуалистичко становиште. И та је странка, кад је подносила своје адресе, уносила у њих и свој државоправни програм. Сада међутим, кад је Кошутова странка одговорна за политичку ситуацију у земљи, кад она мора пред историјом да одговара за судбину Угарске, у данашњем политичком моменту суспендовала је она питање о ријешењу државоправног проблема, те је своју пажњу посветила унутрашњем преображају Угарске. Оваквих примјера има још. Ако има странка, која се не може третирати ,као опортунистичка, која је ортодоксна и која заиста заслужује, да јој се призна чување њеног начелног становишта, то је странка социјалистичка свуда на читавом свијету, нарочито на европском континенту. Допустите ми, вис. саборе, да се социјалистичка страика такођер од момента до момента према политичким потребама и приликама служи оваковом тактиком. Свакако тежња социјалистичког програма иде за већим преображајем него тежња икоје државоправне странке, јер ове настоје највише око тога, да изведу какав територијални поремећај, али тежња соц. странака иде затим, да се изведе радикална промјена у структури читавог друштвенрг склопа. Па ипак социјал. странке знаду да суспендирају рјешавање друштвеног проблема и у појединим политичким моментима раде на остварењу оних питања, која су за сталеж, што га репресентирају, најактуелнија и најважнија. Признаће ми високи сабор и то, да овако у овом смислу поступају политичке странке и у врло просвјетљеним земљама. Узмимо за пр. Енглеску. Кад се на посљедњим изборима за парламенат водила борба између конзервативне торијевске и либералне виговске странке, онда се та борба није кретала у оквиру цјелокупних програма дотичних странака. Платформа за изборе обухватала је само једно питање, велико и за онај политички моменат најактуелније, а то је питање заштитне царине и слободне грговине. Из тога, што су ове странке дале приоритет једном тако важном питању, не излази, да су напустиле своја програматичка становишта, да су починиле вјероломство на својим програмима или што сличнога. Ипак, високи саборе, наша адреса, I у којој смо додирнули и питање промјене нашег државоправног одношаја према краљевини Угарској, није таква, као што јој се предбацује са стране Старчевићеве хрватске странке права, није строго нагодбењачка у смислу одржања државоправнога зМиз ^ио-а. Наша адреса је ревизионистичка и кад смо ми ставили у њу онај пасус о §. 70. нагодбе, имали смо на уму, да тим народу јасно и отворено кажемо, да ћемо у догледној будућности приступити ревизији државоправне нагодбе, која ће испасти према томе, како онај политички моменат, када то питање ставимо на дневни ред, буде изабран и према томе каква буде наша снага у рјешавању тога питања. (Бурно одобравање у коалицији и пљескање.) Ово је, високи саборе, наше програматично становиште у овом садањем политичком моМенту, а програмагично становиште противне странке за овај моменат је сасвим другчије, јер Старчевићева је странка права у својуадресу унијела цјелокупни свој велики државоправни програм. Допустиће високи сабор, да да-

дем изражаја свому увјерењу, да би овакова политика, кад би претендовала на то, да је прихвате сви одлучујући и владајући фактори у земљи, била саззе-сои политика, а не би била политика, која би се могла подичити каковим позитивним успјехом, Зашто мислим овако? Јер.дужан сам, да и то кажем. А мислим, да ћу најбоље одговорити на то питање овако: Господин д-р Хорват, који је покушао да нам овдје покаже пут и начин, како би се могао, кад би се његов програм прихватио, и остварити, рекао је, да би тада представници народа у хрватском сабору покушали преговарати са самим краљем, што би тобоже одговарало становишту, према коме Старчевићева странка права не ће да има ништа заједничкога ни са Угарском ни са Аустријом. И додао је, а послије су и друга господа то наглашавала, да је го уставни пут, којим се државоправни проблем може ријешити. Моје мишљење је сасвим друкчије. Ја држим, да то не би био ни у којем погледу пут уставан и да би краљ могао пристати на тај пут само онда, када би био аутократа, апсолутиста. Зашто мислим овако? Мислим, да је уставан пут само онај, који одговара прописима темељних државних закона, закона, који су обавезни за све грађане у земљи, за владајуће факторе, а нарочито за владара, који је на те законе присегао, који је положио присегу на устав. И кад бисмо хтјели баш сада у овом часу, да тражимо државоправне промјене или да пријеђемо на остварење државоправнога програма, ми бисмо се морали служити самотим путем, сама оним процедурама, које су предвиђене темељним државним законом. Сам краљ данас није аутократ, нити смије бити, него за његове чине одговара одговорна влада, и кад би он хтио ступати с нама у какав контакт, у преговоре ма какве врсти, морао би то чинити на темељу закона и апсолутно не би смио мимоилазити компетентне уставне факторе. (Заст. д-р Карло Бошњак: А с Кошутом је ипак преговарао! — Заст. д-р Александар Хорват: За Мађаре је увијек изнимка.) Господин др. Хорват је ишао даље у детаље и казао је, да ми не бисмо преговарали директно са краљем, односно с краљевом личношћу, него са министром краљевске куће, ако сам га добро разумио, или са министром спољних послова. Господо, баш примјер Угарске доказује, да је пут, који ви предлажете, неуставан. Мађари су већ били у сличном положају, кад су хтјели, не да мијењају државноправне одношаје, него да извојују мађарски командовни језик, при чем се радило само о интерпретацији аустро-угарске нагодбе, па кад су представници мађарске коалиције дошли у Беч и кад им је на оном значајном састанку владар ставио ултиматум, казао им је, нека евентуални одговор на то саопће министру спољних послова. Али су представници мађарског народа категорички одбили овај позив изјавивши, да не могу преговарати с министром спољних послова, који није држављанин Угарске, нити има икакве одговорности пред угарским сабором. (Заст. др. Јосип Франк: А 6 мјесеци касније? — Заст. др. Душан Поповић: То су биле бајунете!) Касније, кад су преговарали с круном, чинили су то посредством угарског министарства, односно одговорне угарске владе и Фејервари је био онај, који је посредовао код првих пурпарлера између краља и коалиције. (Заст. др. Јосип Франк: А зашто је Полоњи ишао у Беч?) То су биле закулисне ствари. (Заст. др. Јосип Франк: То је био већ готов факт.) Иначе, високи саборе, држим, дасе не треба око тога питања сувише ешо-

фирати, (Заст. д-р Јосип Франк: То је истина!) јер не мислим, да ћемо се у догледно вријеме моћи бавити његовим ријешењем. Држим, да би се онај програм, како сте га ви сложили и изнијели у својој адреси, могао остварити онако, како ви предлажете и како је то образлагао госп. д-р Хорват, само у ненормалним временима, само онда би се онако могло пријећи на његово остварење, кад би се Аустро-Угарска монархија прегворила у једну каотичну масу, у којој би биле избрисане све разлике између појединих државоправних облика и кад би нестало свих компетентних уставних фактора. (Одо бравање код коалиције.) У том и таковом стању не пита се онда, како се воде преговори, нити је то мјеродавно, него се бира пут. који је најцјелисходнији и који најбрЖе до успјеха води. (Заст. д-р Јосип Франк: На пр. послије Садовеје другачије било!) Биће добар госп. д-р А. Павелић, те ће ми дозволити, да се осврнем и на њега. Он је изволио казати, позивљући се на један мој говор, који сам држао код предлога д-раЛорковића о свеопћем праву гласа, да смо ми Срби против проширења хрватскога територија. И д-р Павелић је нас тиме директно ставио у противност са читавим државоправним програмом, не можда странке, коју он заступа, него и са програмом странака, које су у коалицији. Али ја ћу питати госп. дра. Павелића: Кад је истина, да су средства, која предлажете за остварење великог државоправног програма заиста илузорна и безуспјешна, какав може бити други пут и иачин, који би могао довести до остварења тога програма? Казао је др. Павелић у завршетку свога говора, д су Талијани зечеви, заборављајући на то, да су се Талијани у борби за своје народно уједињење служили бодежима, ножевима, кубурама и бомбама. Ја др жим, да би се данас овакав велики државоправни програм само на такав начин, само тим револуционарним путем могао остварити. (Приговарање код Старчевићеве хрватске странке права,) Не стоји додуше ни то, јер цјелокупна наша снага, све кад би били и потпуно сложни и уједињени, не би могла провести ту револуцију поред оних конјектура, које је отворио др. Павелић и његови другови. Зашто? Јер д-р Павелић, износећи разлогеу обрану свога становишта, навео је такових разлога, да би смо морали, кад бисмо их прихватили, рискирати сукоби са царством турским и са краљевином Угарском, а и са краљевином Италијом, која репрезентира снагу од 30 милијуна душа. А кад не би смо били још сложни и уједињени, имали бисмо код куће на свом територију и међусобни грађански рат. Та дакле перспектива, коју нам отвара г. д-р Павелић није ружичаста, те нема никаква изгледа, да би се могло доћи до остварења великог државоправнога програма, осим ако вјерујемо можда у фаитастичне приче и чудеса (Заст. д-р Анте Павелић: Ви сличите оному њемачкому научењаку, који је написао!5 свезака доказујући, да се не може ујединити њемачко царство. — Заступн. Буде Будисављевић: Али како је Бизмарк ујединио Њемачку? Бајунетама. — Заст. д-р Александер Хорват: Свијешћу иарода. Учитељи били су први пионири. — Заст. д р Иво Елеговић: Тко зна, не ћемо ли и ми једанпут посегнути за бајунетама.) Њемачки народ, кад се је радило о уједињењу, понајприје је прибрао цјелокупну своју снагу, а морао је и неколико ратова да води, док је дошао до својега јединства. Шта више, ни то није било довољно, јер катастрофални по Француску рат од г. 1871. могао је само за то свршити с тако великим успјехом за Њемачку, што је њемачком народу била у помоћи благонаклона не-