Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

онај ко је очврснуо у борби, ко се не боји никаквих незгода, који зна да ће га радина рука и бистар ум извући из сваке неприлике, мора се пробити напријед кроз оне размажене, омекшале, што се боје чак рођене дјеце своје. А онда, нужда закон мијења. Они се множе, земља њихова је неплодна, неиздашна, крвавим знојем се одбијају из ње њени плодови. Зато њима постаје тијесно. И они морају у свијет, као што пара диже поклопац, да избије ван, а поклопиш ли чврство, да другачије ван не може, она ће лонац распрштати у парам парчад и разићи се у зраку. И да сву Горњу Крајину обзиђеш зидом као Велебит дебелим и високим, народ би се провро ван, или пењући се преко њега, или рујући крозањ. Ми морамо бити сретни и весели, што има у Хрватској један крај наш, у ком се толико множи наше племе, да сувишком можемо испунити празнине на другој страни. Па мјесто да је иком криво, морамо упријети сву своју памет и вјештину, да што је могуће више тога народа преведемо у крајеве, у које је наврла туђинска бујица, не би ли је зауставили. Ми морамо Србе из горњих, чисто српских крајева пресељавати у Славонију, а устреба ли, и у Сријем. О том још у идућем, задњем чланку. б.

Сан уснила госпоја краљица Вјерна љуба Дечанског Стефана, Ђе јој ниче позлаћена грана, Позлаћена грана од јаблана Из њедарца, од живога срца, Пак израсте небу под облаке, По свој Босни разавила гране, Разавила гране изабране По свој Босни и Херцеговини А око ње остало цвијеће. Сваки цвијет поклања се редом На висини великом цвијету, Који гледа по широку св'јету, Мирис даје свакоме цвијету. Кад краљица таки сан уснила, Ода сна се љуто препанула, Пак иза сна на ноге скочила, Како скочи ко да се помами, Пак умива своје б'јело лице, Своје б'јело лице и грхоце. Кад с' умила и Богу молила, Објема се рукам поднимила, ГТоднимила, па се замислила. Све мислила, на једно смислила,

Пак од земље на ноге скочила Право иде господару своме, Господару Дечанском Стефану. Она њему добро јутро виче. Господар јој прихватио здравље. Госпоја му сједе уз кољено, Сузе проли, а њему говори: Здраво био, господару мио, И у здравље рујно винце пио! А вели јој славни краљ Стефане: Љубо моја, српска госпојице! Што си јутрос тако невесела? Што прољеваш сузе низ образе? А вели му госпоја краљица: Господару, славан краљ Стефане! Ноћас сам ти чудан сан уснила, И у сну се љуто препанула, И ово сам у санку виђела: Ђе пониче позлаћена грана Из њедарца, из мог срца жива, Пак израсте небу под облаке, По свој Босни разавила гране, По свој Босни и Херцеговини, А око ње остало цвијеће. Сваки цвијет поклања се редом На висини великоме цвијету Који гледа по бијелу свијету, Мирис даје свакоме цв'јету. Кад то зачу славан краљ Стефане, Овако је госпи говорио: Љубо моја, госпојо краљице! Добар санак, а у добар данак, Бог ће дати, па ће добро бити, Од тога се немој препадати, Ја ћу теби санак толковати: Што си, госпо, у санку виђела, Ђе пониче позлаћена грана Из њедарца, од твог срца жива Позлаћена грана од јаблана, То ћеш родит голема јунака, Што ј' израсла небу до облака, Под круном ће јунак царовати, Што око ње остало цвијеће, Поклања се великом цвијету, То ће бити наша Србадија, Па ће њему цјеливати руку, Цјеливати руку и кољено, Што је златне растурила гране, Златне гране на четири стране, По свој Босни и Херцеговини, Његова ће бити царевина И слазно ће управљати њоме. Кад је госпи санак толковао, Госпоја му пољубила руку Мало вријеме затим постојало Госпоја се породити пође,

Саветујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.