Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО

КОЛО

Год. VIII.

Красојевић и Ђурђевић поносито шепириле с орденима на прсима, које им је израдио српски крвник Векерле. Ваљда зато што су најљући Срби? Па кад су по „Застави" самосталци најгори Срби и још горе: издајице српске, је ли их Раух зато затварао, што су српске издајице ? Јесу ли турске дахије пре 100 година зато започеле сећи вође српског народа у Србији, што су ови били српске издајице, што нису били добри Срби? Или баш зато, што су били добри Срби, што су их се дахије бојали, па су хтели да народ остане без вођа и пријатеља? Како то, да су страшни Срби радикали, ти змајеви и рисови српски, изнели целу кожу? Ви Сремци читате и „Заставу" и то „петковачу", а и наше „Српско Коло". Па где сте нашли више поуке о прошлости српској, о при ликама других Срба, о том, како Србин Србина мора волети и помагати, како се сви Срби морају што боље слагати? Где сте нашли више упуте ратару о свему што њему треба да знаде и из закона и других ствари? Мари Јаша за то. Зна он, да би по њега било горе, што би народ био упућенији у све. Зато он и неће да га поучава добру, него га задаја мржњом на брата, грди, ружи сваког, ко није радикал. Кад би он учио народ, како је у прошлости због неслоге страдао, не би сада у истом народу смео распиривати семе неслоге и мржње. А он без тога не може живети. Па у чем је то радикалско србовање? Ни у чем дакле, него у празним речима. Али празне речи не вреде дуго, људи хоће дела. Сваки човек проживи доба детињства. Дете лепим речима и обећавањем златних брда можеш преварити. Плаче, дере се. Теби мука, па му велиш: Немој плакати, купиће ти тата коња, знаш оног великог, живог. И оно престаје, а други пут му опет обећаш исто или шта друго, јер оно је заборавило на прво обећање. И читав народ проживи доба народног детињства, кад је лаковеран, кад му сјајним речима и големим обећањима можеш опсенити очи. Али наш народ је већ израстао из детиње кошуљице и радикалима, мајсторима у опсенарству, заваравању народа више не верује. Нећу речи, хоћу дела говори народ, слично оном песнику: Јер све чујем клепет млина, Али брашна, брашна нема. Радикали не могу радити на српским пословима, не могу они народу донети ни паспаља (посиј&) а камо ли брашна, јер они су научили само клепетати, брбљати, хвалисати себе а оцрњивати и облагивати најгорим погрдама оног ко неће с њима. Зато су и почели пропадати, зато ће се сурвати сасвим. А то ће бити добро,

јер неће више бити никог ко ће ометати паметне народне послове, престаће међусобно клање у народу и ми Срби моћи ћемо се свом снагом бацити у борбу с нашим правим непријатељима, туђинцима. П.

Србин тежак и Франковац опанчар. Било је то у Банији, а у котару петрињском. Једном Србину тежаку затребали опанци. Обосио, а зима, те ти се отисне из свог села у Петрињу. Има у Петрињи доста опанчара, и Срба и Хрвата, који су Србима пријатељи, добрих и вриједних занатлија. Могао је наш тежак међу својима бирати. Али он, како то обично чине наши људи, није много мислио о том, ван дође у опанчарију једног франковца. Он као вели: човјек је човјек. Али кад би му ко упалио кућу, он не би рекао: човјек је човјек, нити би паликућу помагао, већ би тражио за њ жестоку казну. А да мућне зеру само главом и промисли о свему што су франковци учинили зла Србима, а нарочито задње двије године, он би у сваком франковцу видио паликућу, па га не би нико ни на ланцу одвукао, да помогне набијати кесу српског паликуће. Зађе он унутра и тражи опанке. Добије слабе. Тражи он боље, добије их. Тражи најбоље, франковац му их даде. Али се све нешто коструши. Кад је наш тужни Србин огледао све опанке и метнуо их преда се, запита: шта коштају ови, шта ови, а шта ови. Франковцу ваљда додијало и било криво, што један „Влах" толико избира и мучи његово господство, те ти размахне руком и пљус нашег Србина преко образа, вичући: Ето, то коштају. Зграну се тежак и осрамоћен извуче се ван. Кад је дошао кући, причао је о својој срамоти пароху, мислећи ваљда, да ће овај у новинама изружити франковца. Његов парох био у Загребу, па испричао све нама. И ми ево пишемо о овом. Али не пишемо да грдимо франковца. Сачувај Боже! Франковац има право. Кад послије свега овог што су нама Србима учинили франковци, уједајући нас за срце горе од бијесних паса, уништавајући цијеле српске породице, пљујући нам на светиње, хотећи нас све на вјешала попети још и данас има жалосних Срба, који иду к њима и помажу их, онда су ти Срби задњи људи, нешто што можеш без страха и бриге икакве газити, пљувати, ћушкати. Јер, зар ће прави човјек, поносит Србин, који држи до свог образа, ићи франковцу једном? Такав не иде тамо, па такав не прима ни ћушака уз образ. А кукавицу свако ћушка, то се зна. Јер гора је ћушка за