Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО

КОЛО

Год. VIII.

У чему је јакост закона, Многи људи мисле, да је доста створити добар закон. Ако је добар закон ту, мора бити и добро ту. Створи добре законе, па се не бригај: не бој се ни за правицу, ни за слободу, ни за џеп свој. Спавај мирно. Али то није тако. То би било тако, кад би се закон сам од себе вршио. Али закон врше људи: владе и државни органи: чиновници, па и сви други грађани. Ако не ваљају владе, ни чиновници, ни држављани, бадава су најбољи закони. Многе државе у јужној Америци имају иајбоље, најслободније законе, а нигдје се не чине таква безакоња, као у њима. У Турској је створен закон о равноправности свију народа, а Арнаути кољу Србе и друге хришћане као пилиће, па ником ништа. Мађари су у Угарској још 1867. створили тако звани народносни закон, који даје многа права Немађарима, а гоне Немађаре као дивље звијери за ствари, које им тај закон допушта. Има владара и влада, које даду добре законе зато, да могу лакше радити безакоња. Добрим законима чине се пред свијетом страним лијепи, а замажу очи и свом народу, па раде, што их је воља. Није дакле јакост закона у његовим лијепим ријечима, ни у заклетвама владара, који се клетвама обвезују чувати законе. Томе смо примјер ми сами. Ми имамо устав од 1868. године, дакле темељни државни закон, најважнији међу законима, који одређује, да се у земљи не може владати без воље народне, то јест сабора, који народ изабире. На устав се и краљ заклео, да ће га поштовати. Па зар није Раух владао пуне двије године против воље народне, газећи устав, који је краљ потписао и заклетвом потврдио, као блато на путу? Зар није погазио и друге законе: закон о слободи штампе, о праву састајања, о равноправности Срба, о личној сигурности држављана и тако даље редом? Моћ закона је у свијести држављана, који су готови све употријебити, да закон обране од гажења, и ни у чем другом. Ако рђави владари, владе, чиновници добро знаду, да ће сав народ или јака већина као један човјек дићи се у обрану закона, чим они и слово његово погазе, онда они неће закона газити за јамачно, јер ће се бојати. Али, ако су они сигурни, да ће већина народа ћутати на све, да ће можда дио народа из каквих рачуна својих одобравати гажење закона, онда ће га они погазити, па да сам Бог сиђе и рекне: Не чините то. Бриге њих за Бога, за људе! Видите, како је код нас било. Радикали и франковци одобравали су Рауху све због своје

користи. Уз то је било још којекаквих кукавица, а нарочито је Раух знао, да је већина чиновника кукавица. Зато је он смио потрти све законе, чак и сам темељни закон: устав. Али да су Срби и Хрвати народ свјестан као Енглези, сто Раухова не би се усудило чинити она чуда, па макар били још пјанији и будаластији. Јер толико памети би имали, да би знали, е се играју својом главом. Зато је право рекао један паметан човјек, да сваки народ има онакве законе, какве заслужује, а и онај чешки родољуб, кад рече, да влада поштује само онда устав, ако се боји народа. А боји га се, ако је свјестан својих права и одлучан да их брани. Догод код нас једни буду говорили: А шта је мени до слободе штампе и других уставних слобода; други: а бриге мене за њега, само кад у мене нико не дира; трећи: треба бити миран, па ти неће нико ништа, јер ми смо сви у владиној руци, не можемо ништа; а четврти насилницима још и помагали — дотле ће се закони газити, дотле ће долазити Раухови. Моћ закона је дакле у свима нама: у нашој свијести и познавању својих права, која нам закон даје; у нашој вољи, да их бранимо од силника; у нашој готовости, да за своја права, која нам закон даје, и пострадамо, нешто и претрпимо. Будемо ли тако свјесни, храбри и одлучни, онда можемо бити сигурни од гажења закона. Па стога такви и морамо бити и бићемо. а.

Г радови. Споменули смо већ, да је Русија ратарска држава. Али рекли смо и то, да у њој сваки дан бива све више људи, који се бацају на друге послове осим ратарских, а особито на трговину, занате и индустрију (творничарство). Зато су у новије доба стали јако напредовати градови у Русији, док је прије било мало већих градова у њој, а село са свим преовлађивало. Прије 200 година од сваких 100 душа живјеле су само 3 у граду, а 97 на селу. Код задњег пописа од године. 1897. пронашло се, да од 100 душа њих 13 живи у градовима, а 87 на селима. Сад се то још већма промијенило у корист градова. Главни је град Русије Петроград. Зове се тако, јер га је саградио најславнији руски цар Петар Велики године 1703., усред мочвара, близу обала балтијског мора, да буде ближе Европи, откуд је у Русију долазило знање у умјење, За 200 година тај град нарастао је на близз 2 милиона душа. Град је прављен од почетка по плану, па је то и касније настављено. Све